Iako ljudi koji ne znaju kako rad na filmu stvarno izgleda imaju romantične predrasude o „igri“ i „zabavi“ na snimanjima, realizacija svakog filma predstavlja višegodišnji mukotrpan rad, začinjen problemima i poniženjima na svakom koraku. U zemlji u kojoj komercijalna kinematografija bukvalno ne postoji, i filmovi se finansiraju burazerskim vezama na državnim konkursima, ova tvrdnja je tačna „na kvadrat“. Zapravo, cinik bi rekao da je situacija toliko komično loša da eventualno samo vrhunski psihijatri mogu da daju odgovor na pitanje zašto bi mlad čovek uopšte ulazio u ovaj posao u Srbiji danas.
Međutim, ako imate sreću da prođete bar donekle „neozleđeni“ kroz tunel priprema, jurenja novca, snimanja i plasiranja filma, odškrinuli ste vrata ka onim retkim, retkim trenucima u kojima sav uloženi trud odjednom izgleda kao mala cena za satisfakciju koju doživite kada ostvarite neki san, neku od onih suludih ideja koja vam je bila vodilja u najtežim danima. Jedan od tih magičnih trenutaka doživeo sam na upravo završenom Grossmann film festivalu u Ljutomeru u Sloveniji, kad sam konačno čuo ko je misteriozni gost, čiji identitet ni organizatori festivala nisu smeli da potvrde dok im nije javljeno da je zakoračio u avion ka Ljubljani.
Saruman iz Gospodara prstenova. Raspućin. Fu Manču. Rošfor iz Četiri musketara. Šerlok Holms. Njegov brat, Majkroft Holms. Zmaj iz Alise u zemlji čuda. Drakula. Mumija. Frankenštajnovo čudovište. Faraon Ramzes. Smrt. Francisko Skaramanga aka Čovek sa zlatnim pištoljem. Osnivač Pakistana Muhamed Ali Džina. Lord Summerisle iz Wicker Mana. Grof Duku iz Ratova zvezda… Ako bih ovako nastavio, ovaj tekst bi zauzeo ceo broj Danasa, pošto karijera glumca koji je na nezaboravan način oživeo sve ove uloge (dosad) obuhvata neverovatnih 275 filmova (Ginisov rekord), u kojima je sarađivao sa rediteljima kao što su Bili Vajlder, Stiven Spilberg, Tim Barton, Džordž Lukas, Piter Džekson… Oni među vama koji poslednjih sto godina nisu proveli u pećini već pogađaju da je reč o ser Kristoferu Liju, britanskom glumcu rođenom pre skoro jednog veka (1922. godine), čija filmska karijera traje od davne 1946. godine!
Jednom je Godar rekao za slavnog američkog reditelja Nikolasa Reja: „The cinema is Nicholas Ray.“ Mislim da slična analogija bez problema može da se primeni i za Lija – ser Kristofer zaista predstavlja živu istoriju sedme umetnosti, svedoka i učesnika svih krupnih promena i revolucija koje su se dešavale u kinematografiji od Drugog svetskog rata do danas. Svojim radom je ostavio traga na generacije i generacije gledalaca i filmadžija, što se najlepše moglo videti na završnoj ceremoniji dodele nagrada na Grossmannu, kada su svi, od najmlađih učesnika koji su dobili nagrade za kratke filmove, preko publike, do još jedne legende, izraelskog producenta Menahema Golana (sa 207 filmova koje potpisuje kao producent ili izvršni producent može da se takmiči sa Lijem), ovacijama propratili njegov ulazak u salu, i zahvalili mu na magiji koju je celog života nesebično delio sa nama.
Sa skoro 90 godina, gospodin Li je delovao duhom mlađe od mnogih ljudi iz moje generacije – bez problema se prisećao neverovatno opskurnih detalja filmova koje je snimao pre pola veka, izgovarao ruska imena sa savršenim akcentom, zbijao šale na račun svojih godina („…u vreme kad sam ja počeo da se bavim filmom, dakle, pre dvesta godina…“), pričao viceve o Čaku Norisu, i izvinjavao se u Sarumanovo ime zbog oluje koja je zadesila Ljutomer u vreme dodele nagrada! Skromno je konstatovao da živimo u vremenu kada ima velikih glumaca, ali nema više divova. Za kraj ću samo citirati jednog od prisutnih kolega koji je, primajući nagradu, rekao ono što smo svi u trenutku pomislili: „Ser Kristofere, nije istina to što tvrdite, jer upravo gledamo u Vas, jednog od poslednjih pravih divova svetske kinematografije.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
