Anarchy in the UK?

Čitaocima je ostavljeno da sami izaberu da li će „V“-a da dožive kao heroja ili kao ubicu, pošto su mu metode slične Foksovim – napadi na državu i njene institucije svim sredstvima. U društvenoj klimi Reganove i Tačerkine ere, nije tešto pretpostaviti zašto je strip dobio kultni status, i zašto je „V“ postao simbol pobune protiv državne represije.

Istoimena filmska adaptacija je izašla 2006. u izvršnoj produkciji autora Matriksa, braće Vačovski, ali nije naišla na dobre reakcije ni kod kritike ni kod američke publike, kojoj je „predstavljanje teroriste kao heroja“ bilo malo too much posle napada na Njujork jedanaestog septembra. Sam Mur je rekao da je film „umesto vrlo autentičnih britanskih tema kojima se strip bavio, još na nivou scenarija bio očigledna alegorija na Bušov režim“, ali da autori „nisu imali hrabrosti da priču iz Engleske premeste u Ameriku, tako da je cela stvar izgubila oštricu“.

Ono što američki producenti nisu uspeli da shvate je da su se svet, politička situacija, i odnosi snaga drastično promenili u poslednjih 25 godina, koliko je prošlo od izlaska stripa do snimanja filma, i da su neke teme, ideje i metafore funkcionisale samo u datim istorijskim okolnostima, a da danas ne znače gotovo ništa. Nemoguće je bilo uraditi samo „ekranizaciju“ originalnog materijala i očekivati da će on imati isti efekat kao u trenutku kad se pojavio strip. Nešto slično se desilo i sa (daleko gorom) filmskom adaptacijom druge Murove čuvene grafičke novele, The Watchman, gde nepostojanje hladnoratovske tenzije (i fundamentalno nepoznavanje/ nezainteresovanost za tu epohu od strane današnjeg bioskopskog gledaoca), potpuno obesmišljava većinu poenti stripa.

Nešto slično se i danas dešava kada čitate komentare vezane za nemire u Londonu. Svaki od njih mnogo više daje uvida u poziciju iz koje autor progovara, nego što vam iole osvetljava pravu pozadinu stvari. Kao što reče pronicljiva novinarka Washington Post-a, desničarska štampa će za nemire okriviti „zavisnost od socijalne pomoći, multikulturalizam i slabu vlast“, a levičarska kukati o „policijskoj brutalnosti i nedostatku socijalne pomoći“ – dakle, svako priča svoju priču, nudeći „objašnjenja“ koja se ne menjaju već godinama, a društvo se u međuvremenu transformisalo do te mere da su mlađanim huliganima koji razbijaju izloge, pale kuće i kradu televizore uglavnom potpuno apstraktni i sami koncepti kojima se „analitičari“ gađaju.

To što „demonstracije“ (tj. paljenje i pljačkanje grada) u Engleskoj nemaju otvoreno političku pozadinu, u smislu da postoje bilo kakvi zahtevi koji se predstavljaju pred vlast, ili ideologija koja okuplja masu na ulicama, čini ove nemire suštinski drugačijim od sličnih scena na ulicama Beograda, gde su „deca“ koja su palila i ubijala imala jasan politički program koji im je davao krila. Setimo se samo „paralelne montaže“ sramnog mitinga Kosovo je Srbija iz 2008 i uništavanja grada koje se istovremeno dešavalo. I dok u Ujedinjenom Kraljevstvu ljudi na vlasti mogu još malo da se „prave Englezi“ i da zaobilaze prave razloge koji su doveli do haosa (pošto se susreću sa naizgled novim pakovanjem starog problema), u Srbiji makar imamo čistu situaciju – naime, nema niti jednog jedinog sranja koje se desilo u ovoj zemlji u poslednjih dvadeset godina a da mu ideološki motor nije bio nacionalizam. Tako da makar ne možemo da se žalimo da ne znamo koja nam je dijagnoza!