Battlestar Galactica – punokrvni SF

Taman dođemo do najzanimljivijeg dela, i onda prekinem, ostavljajući čitaoce da se znoje čekajući sledeći utorak. To bi izgledalo otprilike ovako:

„… i na kraju današnjeg teksta odgovaramo na pitanje ko je mastermind političke pozadine atentata na premijera Đinđića? Odgovor je Koš…“

A onda, za dve nedelje:

„…Tunica je mala konzerva tune, ribe bogate proteinima, a u ovom broju ćemo se baviti zdravom ishranom…“

Šalu na stranu, kad sam već otvorio priču o najboljim serijama ikada snimljenim, nije red a da detaljno ne predstavim i zaista najbolju, creme de la creme TV serija, jedinu i neponovljivu – Battlestar Galactica. Da se razumemo, u pitanju je rimejk (2003-2009) istoimenog SF TV serijala sa početka osamdesetih. Ali kakav rimejk! Dok je original bio neskriveni pokušaj da se profitira na neviđenoj popularnosti Ratova zvezda koji su tih godina harali blagajnama (što je i bio predmet kasnije tužbe Foksa protiv Univerzala za plagijat), nova Galaktika (u daljem tekstu BSG) od stare uzima samo osnovnu premisu: borbu za opstanak male grupe ljudi koji su preživeli genocid svojih matičnih planeta (12 kolonija) od strane Sajlonaca (Cylons), sofisticiranih kiborga koje su sami stvorili, i njihovu potragu za legendarnom 13. kolonijom, planetom po imenu Zemlja.

Kreator rimejka Ron Mur (Ronald D. Moore) godinama je pre toga radio kao koscenarista na najpoznatijem naučnofantastičnom TV serijalu svih vremena, Zvezdanim stazama. Iako taj rad ističe kao važno iskustvo, ono što ga je konstantno frustriralo na Stazama jeste forsiranje političke korektnosti, bežanje od škakljivih tema, i uopšte, producentska percepcija fantastike kao zabave za decu. Mur je u ponovno osmišljavanje BSG-a krenuo sa idejom da napravi naučnu fantastiku za odrasle.

Rezultat je punokrvni SF koji se angažovano bavi ne samo akutnim pitanjima moderne nauke vezanim za budućnost razvoja veštačke inteligencije nego i većinom vrućih pitanja moderne politike – od dekonstrukcije Bušovog „rata protiv terorizma“, preko religijskih sukoba i fundamentalizma, bombaša-samoubica, genocida, validnosti demokratskih institucija poput fer izbora u vanrednim situacijama, ukidanjem građanskih sloboda zarad „sigurnosti“, pitanjima odgovornosti za zločine, i mnogim drugim. Zapravo, kako je jedan kritičar rekao, BSG je u to vreme bila jedina dramska serija na televiziji koja je govorila ono što niko drugi nije smeo.

E, sad, ne bih nipošto da vam kvarim sreću, ali epitet „najbolja“ dolazi uz klauzulu napisanu sitnim slovima – moronsko i zbrzano finale sa „objašnjenjima“ koja vređaju zdrav razum publike, koje dobrano degradira domete celog poduhvata. Što je najgore, ovo nije posledica samo ukidanja serije i smanjivanja budžeta (surova realnost televizije), već je u pitanju kraj kakav je autor Ron Mur, kako sam kaže, „od početka planirao“. Kako i posle ovoga tvrdim da je u pitanju „najbolja serija ikad snimljena“?

Pa, ovako – BSG ima četiri sezone sa ukupno 73 epizode nabijene neviđeno dobrom glumom, dramom, akcijom, političkim i filozofskim dilemama, genijalnom muzikom i što je najvažnije, nezaboravnim likovima. Ja sam bio u stanju da iskustvo gledanja prve od 71 epizode hirurški odvojim od gledanja poslednje dve, gde ostaje sličan osećaj koji sam imao kod čitanja Dostojevskog – možete da se duboko ne slažete sa njegovom ideologijom, religijom ili zaključcima koje vam nudi, ali put koji ste prešli čitajući npr. Zločin i kaznu, pitanja koja su postavljena i emocije koje ste doživeli, na kraju ispadnu vredniji od servirane „poente“, ako ste u stanju da to razdvojite. Čak i ako to nije bila autorova namera.