Iranski reditelj Džafar Panahi, dobitnik Zlatne palme u Kanu 1995. i Zlatnog lava u Veneciji 2000. godine, uhapšen je u Teheranu pre nekoliko dana i osuđen na šest godina zatvora. Takođe, zabranjeno mu je da režira, piše i komunicira sa medijima, kao i da putuje van zemlje u narednih 20 godina. Panahi, koji sad ima 49 godina, dakle po isticanju ove kazne biće sedamdesetogodišnjak. Da ne bih vređao ni njega ni čitaoce, neću se ovde baviti navođenjem „zločina“ za koje je optužen. Ne znam da li jezivije zvuči tih šest godina truljenja u iranskom kazamatu (koji verovatno izgleda tačno onako kako ga zamišljate), ili drugi deo presude, kojim je Panahi praktično osuđen na psihičku „smrtnu kaznu“.
Ovakvu vrstu sadističkog ludila poslednji put sam video u igrici „Knights of the Old Republic“ i zove se „Rakatan mind trap“ – zamka za um. U pitanju je mala kutija koja vas, kad je jednom otvorite, stavlja u „zatvor bez zidova“, beskonačan beli prostor lišen bilo kakvog sadržaja, iz kojeg nema izlaza. Telo vam i dalje ostaje u „realnom“ svetu, ali vaš um ima iluziju da se nalazi zarobljen u pomenutom zatvoru. Ostaje vam samo da polako gubite razum i volju za životom, lutajući ukrug, bez smisla, cilja i kraja po ovom virtuelnom bespuću.
Ne verujem da umobolne bradate mule koje se bave „pravosuđem“ u Iranu igraju kompjuterske igrice, tako da je ovaj biser nečoveštva od kazne ipak sasvim sigurno njihovo autorsko delo. Na kraju, u pitanju je ista kreativna ekipa koja je odgovorna za smrtne kazne kamenovanjem žena lažno optuženih za preljubu, i slične bestijalije koje čitamo i slušamo skoro svakodnevno.
Reakcija domaćeg mainstreama na ovakve vesti najčešće zavisi od toga gde se desilo kršenje ljudskih prava i ko ih je počinio. Na primer, ako Šveđani izdaju nalog za hapšenje Asanža, kreće drvlje i kamenje po Americi, ali sa druge strane, ako bi Putin lično ubio 15 novinara, i osudio Hodorkovskog na smrtnu kaznu motornom testerom, to bi već teško moglo da izazove sažaljenje domaćih patriota. Takva bestidnost u dvostrukim standardima zove se dodikovanje, po predsedniku Republike Srpske, Miloradu, koji malo- malo pa kritikuje komšijsko Sarajevo da se pretvara u Teheran, ali pri tom ne vidi Teheran u sopstvenom dvorištu – od verske indoktrinacije dece u obdaništima, do neizbežnog prisustva pravoslavnog klera na svim zvaničnim državnim ceremonijama, i njihovog uplitanja u bezmalo sva društvena pitanja i poslove.
Međutim, reakcija na presudu Panahiju nije bila čak ni dodikovanje, već je u potpunosti izostala. Od naših političara, preko novinara, pa do državnih reditelja patriotske provenijencije (neki od njih su sedeli u žirijima sa Panahijem ili dobijali nagrade na istim festivalima), nikoga, izgleda, nije previše potresla sudbina nesrećnog Džafara. E, sad, možda, posle cirkusa sa Kinom i Nobelom, misle da nije red da talasamo i kvarimo odnose i sa bratskom Islamskom Republikom koja (još) nije priznala „lažnu državu Kosovo“. Ali ako se izuzme ova jeremićevska varijanta „pragmatičnosti“, pomenuti izostanak reakcije je zapravo vrlo indikativan. On predstavlja jednu od retkih situacija gde naša nacionalistička elita na plastičan način pokazuje svoju suštinsku ideološku kompatibilnost sa svakim totalitarnim, teokratskim i zatvorenim društvom, pa makar bilo ono i iransko, islamističko.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
