Mutanti i metafore

E, sad, iako vam, ako niste upućeni, ovo zvuči potpuno idiotski (kao verovatno i premisa svakog dugog stripa, kad se ovako bukvalno ispriča), X-men je tokom godina, kao i Betmen ili Supermen, izrastao u respektabilnu franšizu, koja obuhvata stotine stripova, par serijala crtanih filmova i nekoliko vrlo dobrih igranih filmova. Okosnicu priče čini odnos ovih mutanata sa ljudskim društvom, kao i odnos ljudi prema njima.

Reditelj Brajan Singer, koji je režirao prva dva X-men filma i učestvovao u pisanju svih ostalih, je tu izolovanost ‘’drugačijih’’ i neprijateljstvo sredine prema ‘’obeleženima’’ vrlo brzo prepoznao kao najzanimljiviji aspekt cele priče, i svoje filmove pretvorio u jake društveno-političke alegorije o borbi za manjinska prava. On je, kao dete koje je usvojeno, a i kao pripadnik i gej i jevrejske manjine, bolje od većine ljudi znao šta znači odbacivanje od strane mainstreama, život u laži, skrivanju i nerazumevanju.

Singer je centralni sukob između doktora Čarlsa Ksavijera (dr X) i Erika Lenšera (Magneto), koji predstavljaju dva puta u borbi za opstanak neke manjine – integraciju u društvo ili borbu do istrebljenja sa tim istim društvom, video kao metaforu za dve ikone borbe za prava Crnaca u Americi – doktora Martina Lutera Kinga i Malkolma X. Dok se dr King vatreno borio za jednak tretman Afroamerikanaca u društvu, ali na miran, praktično gandijevski način, Malkolm X je predstavljao radikala koji je išao glavom kroz zid, i nebulozi o superiornosti bele rase suprotstavio podjednako nebuloznu priču o superiornosti crne. Obojica su žestoko napadana, i obojica su ubijena zbog onoga što su radili. Jedan je, međutim, postao ikona borbe za ljudska prava širom sveta, i u Americi se slavi praznik sa njegovim imenom (Martin Luther King Day), dok se Malkolma X danas malo ko seća. Pored ovoga, Singer je iskoristio i mnoge opšte momente iz borbe za gej prava, i otkrivanja seksualne orijentacije okolini (pitanje roditelja: ‘’a da li si probao da ne budeš mutant?’’, kad im dete prizna da je ‘’malo drugačije’’).

I dok je ova metafora zaista postala ‘’pogonsko gorivo’’ X-men filmova, dala im snagu, iskrenost i autentičnost koju malo koji serijal o superherojima ima, jasno vam je koliko je problematično ako ona bude shvaćena kao bilo šta više od onoga što jeste, i iskoristi se kao argument u debatama u politici i društvu. Iako postoje sličnosti, Malkolm X nije Magneto, a Dr X nije dr King, kao što ni filmska borba mutanata nije isto što i borba za gej ili crnačka prava. Iz prostog razloga što gej ljudi nemaju super-moći, i teško mogu da unište čovečanstvo ako im se ono suprotstavi (što je Magnetov plan), i za razliku od mutanata, ljudi crne boje kože zapravo nisu genetski drugačiji od ljudi bele boje kože, i ne postoje ni ‘’rase’’ a kamoli ‘’više i niže’’ u okviru ljudske vrste. Takođe, ono gde film ozbiljno greši je tretiranje ideje da su mutanti evolutivno ‘’napredniji’’ od ljudi – zapravo ni biologija ni evolutivna teorija ne priznaje termine ‘’bolje’’ ili ‘’savršenije’’- tako nešto u prirodi ne postoji. Čak i ako bi neko krenuo da meri po tim (ljudskim) aršinima, vrlo brzo bi došao do zaključka da su, recimo, bubašvabe daleko ‘’savršeniji’’ organizmi od nas po parametrima adaptibilnosti i borbe za opstanak i prenošenje genetskog materijala u sledeću generaciju. Da ne pričam o virusima ili bakterijama.

E, sad, sad možda se neko pita šta ja to zapravo lupetam – pa ko bi bukvalno shvatio priču iz stripa i koristio je u iole smislenoj društveno-političkoj raspravi?? Pa, nije da se nešto slično nije dešavalo baš u Srbiji, na primer kad su pojedini članovi SANU bukvalno shvatili literarne fantazmagorije o naciji dobrog čika Dobrice (fikcija), pa su na osnovu toga krenuli da konstruišu ideje o ciljevima državne politike (Memorandum). To, recimo, nikako nije izašlo na dobro.