Odlazak Džedaja

Iako su mnogima „Ratovi zvezda“ ili njihov tvorac Džordž Lukas sinonimi za holivudske blokbastere, malo ljudi zna da je situacija bila upravo obrnuta, i da je zapravo pet od šest filmova iz sage snimljeno van holivudskog studio-sistema. Posle ogromnog finansijskog uspeha prvog dela, ali i izuzetno stresne saradnje sa 20th Century Foxom, koja je kulminirala njegovim predinfarktnim stanjem, Lukas je odlučio da po svaku cenu obezbedi nezavisnost svojih projekata, konkretno tako što je na sebe preuzeo rizik njihovog finansiranja i realizacije. Ovaj izuzetno hrabar potez ispratio je još jednim potencijalno velikim poslovnim rizikom – da ne bi ponovo doveo svoje zdravlje u opasnost, odlučio je da se odrekne apsolutne kontrole i da režiju filmova ponudi svom negdašnjem profesoru sa Univerziteta Južne Kalifornije, tada skoro šezdesetogodišnjem Irvinu Keršneru.

Kerš, kako su ga prijatelji zvali, imao je svestrano obrazovanje na polju muzike, slikarstva, fotografije i filma (na USC profesor mu je bio legendarni Slavko Vorkapić, naše gore list). Šansu da započne rediteljsku karijeru dao mu je Rodžer Korman, kralj niskobudžetnog i nezavisnog filma, kroz čiju ‘školu’ su prošli Frensis Ford Kopola, Martin Skorceze, Džejms Kameron, Džo Dante, Ron Hauard i mnogi drugi. Bio je poznat po malim, intimnim filmovima i bila mu je neverovatna ponuda bivšeg studenta da režira nastavak najuspešnijeg filma svih vremena, ‘svemirsku operu’ sa zastrašujućim brojem specijalnih efekata.

Keršner je pitao Lukasa zašto je, pored toliko mlađih i vrlo talentovanih reditelja, izabrao baš njega, na šta mu je Lukas odgovorio: „Zato što znaš sve što bi holivudski reditelj trebalo da zna, a ipak nisi deo Holivuda.“ Keršneru se ovaj kompliment svideo, a ostalo je istorija.

Zajedno su stvorili jedno od retkih dela u istoriji naučne fantastike koje je preskočilo usko žanrovsku matricu i bilo sa oduševljenjem prihvaćeno i od najšire publike i od profesionalne kritike. Konsenzus je bio da je „Imperija uzvraća udarac“ daleko zreliji film od „Nove nade“, i da su gluma, dijalozi i režija podignuti na sasvim novi nivo. Nije izostao ni uspeh na blagajnama i film je zaradio 30 puta više novca nego što je u njega uloženo.

„Uvek sam doživljavao ‘Imperiju’ kao drugi čin predstave, ili opere. Imali smo šansu da unesemo više humora, i više intimnosti. Ritam filma je mogao da bude sporiji, što mi je odgovaralo. Jedini minus bio je otvoren kraj, bez mogućnosti da razrešimo priču, ali smo to kompenzovali nekom vrstom emocionalnog zaokruživanja odnosa među likovima, i dobili takav finale da je publika ostavljena da gori od nestrpljenja za trećim činom’’, koji je usledio tek 1983. u filmu „Povratak Džedaja“.

Humanista, čije poruke često zvuče kao reči Džedaj-učitelja Jode, Kerš je još krajem sedamdesetih predvideo potencijalno najveći problem velikih filmova sa specijalnim efektima: „Dok režirate ovakav film, nikad ne biste smeli da izgubite iz vida ljude sa kojima radite, njihova osećanja, njihove ideje. Bez toga, postajete samo rob tehnologije.“

Irvin Keršner je umro u novembru prošle godine, u 87. godini, svega par meseci pošto je svet proslavio tridesetogodišnjicu premijere njegovog najznačajnijeg filma.

Jedno od najvećih priznanja koje je dobio usledilo je posthumno, kada je pre nekoliko dana „Imperija“ digitalizovana i uvršćena u Nacionalnu biblioteku Kongresa SAD kao zakonom zaštićeno kulturno blago.