Ideje o tome šta je „veliko“, „istorijski značajno“ i „važno“ u umetnosti u najvećoj meri definisane su kapacitetima ljudi koji se bave kritikom i istorijom umetnosti da razumeju nove forme i sadržaje u kontekstu trenutka u kome su nastali, umesto da po defaultu prihvataju normativ koji je postavila neka prethodna generacija. Konzervativci iz ove potonje kategorije olako odbacuju svaku novu formu kao vrednosno „nižu“ u odnosu na proverene „klasike“.
Ja, recimo, smatram da su filozofski koncepti koji čine okosnicu zapleta kompjuterske igrice koju sam već pominjao u ovoj kolumni, Star Wars: Knights of the Old Republic (I & II), daleko provokativniji, kompleksniji i aktuelniji od gomile knjiga koje su deo zvanične školske literature. Ali problem je u tome što su te ideje plasirane kroz formu koja je do te mere nova da još nije stasala zrela generacija kritičara koji bi je ozbiljno analizirali, a kamoli priznali za „zvaničnu“ umetnost.
No, to je samo jedna od mnogih velikih transformacija koje kao društvo najčešće ne stignemo valjano da ispratimo iz perspektive teorije i kritike. Ono što me, takođe, iz dana u dan ponovo oduševljava jeste stepen do kojeg se američka televizijska serija kao forma promenila u poslednjih (manje od) dvadeset godina. Od nečega što je bio format kojega su se ozbiljniji autori i glumci gnušali, i (često s pravom) povezivali s padom nečije karijere, mnoge TV serije su postale često inspirativnije i hrabrije od velike većine filmova koje gledamo.
Naravno, ništa od ovoga nije se dogodilo preko noći. Televizijski program je uvek imao lošiju startnu poziciju nego film, i veoma dugo bio posmatran isključivo kao proizvod, o čijem sadržaju se odluke donose „komitetski“, što uključuje forsiranje prosečnosti, laganih sadržaja i cenzuru. Za razliku od bioskopskih filmova proizvedenih u okviru velikih studija (Fox, MGM, Paramount, Warners…), koji su bili regulisani (čitaj cenzurisani) ultrakonzervativnim Hejsovim kodom samo do 1968, situacija na američkoj mainstream televiziji je uvek bila daleko gora, i praktično sve do devedesetih godina prošlog veka niste ni u naznakama mogli da prikazujete golotinju, seks, nasilje, psovke, kao ni politički škakljive teme.
Možda je prva prekretnica bila detektivska serija Odeljenje za ubistva (Homicide: Life on the Street), koja je ponudila dotad neviđen stepen realizma u prikazivanju života grupe baltimorskih policajaca. Posebno je detaljno obrađena tema korupcije u vrhu policije i međurasnih tenzija u gradu s velikom afroameričkom populacijom. Serija je imala konstantno nisku gledanost, i posle svake od sedam sezona jedva je uspevala da dobije zeleno svetlo za nastavak. S druge strane, u životu ju je održavala gomila Emmy nagrada koje su glumci i autori osvajali iz godine u godinu, kao i hvalospevi kritičara.
Međutim, pravi proboj došao je tek sa serijom Porodica Soprano. Njen autor Dejvid Čejs (rođen kao David DeCesare), smišljajući seriju, iskoristio je tri važne teme iz sopstvenog života: odrastanje u porodici italijanskog porekla u Nju Džersiju uz opasne momke iz kraja, psihoanalitičku terapiju kroz koju je prolazio, kao i odnos s majkom, koju je opisao kao „veoma tešku“ osobu. Rezultat je neverovatno autentična porodična saga koja je zauvek promenila lice američke televizije, oborila rekorde po broju nagrada i gledanosti, ali i utrla put za ozbiljni dramski sadržaj na televiziji u budućnosti.
Na način na koji su nam, na primer, Budenbrokovi Tomasa Mana omogućili uvid u sve kompleksnosti života nemačke buržoazije tokom nekoliko decenija 19. veka, Porodica Soprano je otvorila autentičan prozor u dušu prosečnog Amerikanca s kraja milenijuma. Nadam se da će sadašnji i budući teoretičari umetnosti naučiti to da cene.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
