Poziv na kasting

Tutankamon. Džingis Kan. Isus Hrist. Buda. Toma Akvinski. Abraham Linkoln. Aleksandar Veliki. Margaret Tačer. Sara Pejlin. Partijarh Pavle. Sveti Sava. Majka Tereza. Gandi. Gospa Sinjska. Novak Đoković. Mao. Nelson Mendela. Dobrica Ćosić. Džastin Biber.

Ovako možemo da nabrajamo do sutra. Svako od imena sa liste (ok, sem možda Džastina Bibera) u kontekstu porno filma bi verovatno povredilo osećanja puno ljudi širom sveta. Mnogi bi ovakav oglas smatrali vulgarnim, neduhovitim ili odvratnim. Većina, doduše, ne bi ni saznala za njega, pošto bi po svoj prilici bio objavljen na nekom opskurnom internet forumu ili fetišističkom porno-časopisu. Ili, evo, u Danasu. Elem, neki ljudi bi se nasmejali, neki ignorisali celu stvar, neki osetljiviji bi se svakako zgrozili, možda napisali neko protestno pismo, ispričali prijateljima i slično. A onda bi nastavili sa svojim životima, zaboravivši na glupost koju su pročitali.

Samo jedno ime na svetu bi u ovom kontekstu izazvalo nasilne demonstracije, paljenje ambasada, pozive na sveti rat i ubijanje ljudi širom planete. I samo u tom jednom slučaju bi Amerika podvila rep, javno obelodanila ime autora filma, i izvinjavala se ljudima koji su joj živog spalili ambasadora.

Nije teško pogoditi da je reč o Muhamedu, osnivaču islamske religije. Pornić sa Muhamedom bi verovatno izazvao treći svetski rat, sudeći po reakciji na Innocence of Muslims, jedan bedno producirani, smešno realizovani, besmisleni klip na YouTube, kakvih ima bar nekoliko miliona. Niko normalan taj film ne bi ni pogledao, niti bi ikad saznao za njega, da ga neki prilježni vernik u Libiji nije „otkrio“ i obelodanio kao uvredu nad uvredama. Naravno, niko iz rulje koja je zatim palila, kamenovala i linčovala sve što iole miriše na Ameriku ili Evropu, a da im je nadohvat ruke, nije ni za trenutak pomislio: „A kakve zapravo veze ima Amerika sa nekim opskurnim likom koji je to čudo snimio?“

Ali i da ima, šta onda? Da je Obama glumio u filmu koji je režirala Hilari Klinton, u kome Muhamed učestvuje u pedofilskim orgijama, svakako bi se trebalo zapitati nad duševnim zdravljem lidera najveće svetske sile, ali da li bi čak i taj ekstremni primer bio razlog da se ubija, pali i kamenuje?

U ovom slučaju se jasno, po ko zna koji put, vidi sva beda, kukavičluk i licemerje Zapada. Civilizacijske tekovine za koje su se borile i umirale generacije i generacije, da bi obezbedile bolje, humanije društvo za svoju decu, tekovine koje smatramo temeljima zapadne civilizacije, bivaju pogažene i odbačene u sekundi. I to zbog straha. Straha od primitivnih siledžija koje prete nasiljem svaki put kad ih nešto „uvredi“. Zamislite nekog dripca na ulici koji vam odvali šamarčinu svaki put kad ga, po njegovoj paušalnoj proceni, „uvredite“, jer ste ga možda pogrešno pogledali. I sad zamislite da je takav model ponašanja podignut do nivoa zvanične državne politike, i dobićete ono što su danas Iran, Saudijska Arabija, ili cvetovi arapskog proleća – postrevolucionarni Tunis, Libija ili Egipat, čiji novi predsednik kaže da im ne treba drugi Ustav osim Kurana.

I dok licemerni fašisti i desničari po Evropi populističkom demagogijom „brane“ građanske vrednosti (zapravo, napadaju islamistički svetonazor, ne bi li ga zamenili svojim, podjednako anticivilizacijskim hrišćanskim svetonazorom), predstavnici građanskih opcija uglavnom ćute, nesposobni da se suoče sa činjenicom da su ljudski život, sloboda i dostojanstvo ipak veće vrednosti od „slobode veroispovesti“. Posebno kad je reč o političkom islamu, doktrini koja pretenduje da, kroz mehanizme vlasti i sile, upravlja svim aspektima života svojih podanika. Nešto kao SPC u Srbiji.