Apokaliptične posledice napada nuklearnim bombama na Japan, avgusta 1945. godine su u velikoj meri odredile način na koji će se japanski narod i političari suočiti sa prošlošću i izgraditi novo, moderno društvo kakvo danas poznajemo. Uvek se sećam jedne jezive scene iz autobiografije slavnog japanskog reditelja Akire Kurosave, koji opisuje hodanje ulicama Tokija, u trenutku kad car Hirohito počinje da čita govor o potpisivanju kapitulacije, a stotine njegovih sunarodnika stoji ili kleči na ulicama, sa mačevima i noževima u rukama, spremni da počine harakiri – ako car naredi „časnu smrt“.
Kurosava kaže da nije mogao da veruje da bi se ti ljudi zaista poubijali na carevu naredbu, ali da je sama ta mogućnost predstavljala stravičan primer dokle je dominantna ideologija dovela japanski narod. No, umesto smrti, Japanci su izabrali život, što je podrazumevalo i suočavanje sa politikom i sistemom vrednosti koji su ih doveli do poraza. Moderni Japan nije izgrađen na nacionalizmu, imperijalnim pretenzijama, niti na mržnji prema Americi, državi koja ih je bombardovala i izazvala nemerljive patnje i stradanje civilnog stanovništva u Hirošimi i Nagasakiju. Pored svega ovoga, umesto mržnje i osvete, oni su ipak rešili da se obračunaju sa sopstvenim problemima, prihvate odgovornost za zločine koje su činili u Drugom svetskom ratu, i koncentrišu na disciplinovanu i strpljivu obnovu svoje, u svakom smislu, uništene zemlje.
Što ne znači da je tragediju poput atomske bombe moguće zaboraviti ili potisnuti. Ona je postala neizbrisivi deo (pod)svesti svakog Japanca i reakcije na nju su se manifestovale i još se manifestuju na različite načine. Čitav jedan podžanr japanskih filmova, poznat kao kaiju, nastao je kao reakcija na užase nuklearne radijacije. Posvećen je mutiranim čudovištima koja (najčešće) ustaju iz mora i terorišu i uništavaju japanske gradove, a svakako najpoznatije čudovište iz kaiju filmova je Godzila, iz istoimenog filma iz 1954. godine, koje je postalo pop-kulturna ikona na svetskom nivou. Samo je japanski filmski studio Toho snimio 28 filmova o Godzili, da ne pominjemo američke verzije, stripove, video igre, naučno-fantastične knjige… Pored Godzile imamo i Gameru (džinovska mutirana kornjača), Gidoru (troglavo leteće čudovište) ili Motru (monstruozni mutirani moljac!), i još čitav kontingent bizarnih stvorenja koja su nastala u talasu reakcije na posledice bombardovanja.
Simboli novog Japana, od Kurosave do Godzile, preko mangi i anima, čudnih tinejdž supkultura i turista sa foto-aparatima, do sušija i visokih tehnologija, su svuda oko nas. Umesto izolacije, uspeli su da postanu nezaobilazni deo svetske kulturne baštine, i da uspostave vezu i dijalog sa celom planetom, a da i dalje ostanu „svoji“ i „posebni“.
Nažalost, serija prirodnih i drugih katastrofa koja razara Japan danas nam daje još jedan primer koliko su i razvijene zemlje, sa ekstremnom disciplinovanim, obrazovanim i nesebičnim građanima, nemoćne u ovakvim situacijama. Ali, postoji suštinska razlika u načinu na koji se ti građani suočavaju sa posledicama neke katastrofe. Internetom kruži fotografija na kojoj hiljade Japanaca stoji mirno u savršeno formiranom redu za vodu usred grada koji izgleda kao da ga je upravo razvalio Godzila. Ispod toga je fotka par stotina građana Srbije koji, kao horda razularenih zombija, napadaju supermarket, a čuvari se obračunavaju sa njima metalnim kolicima (!). Ispod fotografije je natpis – „svinjski but na popustu, 299 dinara“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
