„Why so serious?“

Dakle, svako ko je tada želeo da se smatra za iole ozbiljnog stripovsko/filmskog negativca morao bi da ispuni bar neke osnovne kriterijume: da se smeje kao Skeletor, oblači kao Džoker, da ima tigra u dvorištu i planinu kokaina na stolu kao Toni Montana u „Scarfaceu“, da želi da osvoji svet kao nacisti iz „Indijane Džonsa“, da mrzi Štrumpfove, i naravno, da bude uvek okružen armijom živopisnih bednika koji su spremni da učestvuju u svim njegovim dijaboličnim poduhvatima, iako ih taj isti gospodar neprestano vređa i ponižava.

Nasuprot ovim izmišljenim zlikovcima, u to vreme su mi stvarni monstrumi sa srpske medijske i političke scene bili nekako… sivi. Dosadni. Mislim, shvatao sam ja da su oni jako „zli“, ali nekako sam i dalje više „voleo da mrzim“ Skeletora ili naciste.

Mladost-ludost. Da sam malo više gledao vesti, umesto „Nindža kornjača“, ne verujem da bih tako mislio. Zapravo, do danas mi ne ide u glavu kako tada nisam kapirao da su Sloba&ekipa ispunjavali apsolutno SVE kriterijume koje sam nabrojao. Kakvi crni negativci iz stripova, pa mi smo devedesetih nadmašili sabrana dela Marvela, DC Comicsa i Dark Horsea zajedno! Gledam na Jutjubu snimke vesti, emisija i intervjue sa raznim spodobama iz tog perioda, i bukvalno ne mogu da verujem da se sve to zaista dešavalo. Što je najgore, ZNAM da se dešavalo, i sam sam bio svedok, ali nekako, i dalje ne verujem. Olimpijski dometi ludila koji su dostignuti u tadašnjim medijima su, sasvim sigurno, neprevaziđeni u istoriji sveta. Ako mislite da su neki današnji tabloidi đubre, pronađite na Internetu originalne snimke i tekstove RTS-a, Politike ili Večernjih novosti iz, na primer, 1992. godine. Ne postoji količina halucinogenih droga koju bi tvorci South Parka konzumirali, a koja bi im pomogla da kreativno dostignu bar delić onoga što je godinama bila „normalna“ svakodnevica stanovnika Srbije.

Ne znam kojim mehanizmima smo uspeli da kolektivno potisnemo činjenicu da je na RTS-u, nacionalnoj televiziji, pre manje od dve decenije, voditeljka saopštavala kako Muslimani, predvođeni glumcem Josipom Pejakovićem, košarkašem Mirzom Delebašićem i Davorinom Popovićem iz Indexa (!), u sarajevskom zoološkom vrtu, bacaju srpske bebe lavovima u kaveze! Setimo se Milića od Mačve, samoproklamovanog „predvodnika srpskih vampira, starog 1000 godina“ koji će „Teslinom tajnom formulom V3=0 uništiti Ameriku“. Proroka u Dnevniku televizije Novi Sad. Prosvećenog vladike Filareta sa sekirom i lobanjom. Ili Šešelja, koji bi Hanibalu Lektoru iz filma „Kad jaganjci utihnu“ mogao da deli lekcije o psihopatiji, dok u TV emisiji objašnjava užitke klanja ljudi zarđalom kašikom!!? Jedna od najvećih medijskih zvezda je bio kriminalac, saradnik DB-a i ratni zločinac Arkan (nadimak uzet iz nekog nemačkog stripa), čest gost zabavnih emisija. Njegove fotke na kojoj drži tigrića (okružen plaćenim ubicama i u punoj ratnoj opremi) se ni pomenuti Toni Montana ne bi postideo.

Danas je situacija ipak daleko manje nadrealna, i mnogi aktivni akteri „Veselih devedesetih“ se sad prave da su normalni, pa je valjda narodu nekako dosadno. Često čujem idiotsku frazu kako je „devedesetih bilo bolje“.

Ok, možda bi ljudima bio zanimljiviji scenario u kome Toma Nikolić traži knjigu Nekronomikon, kojom će podići iz grobova armije zombi-miniona i tako konačno pokoriti Srbiju, i jednom zauvek ukinuti dnevnu svetlost i proleće, ali nažalost, to mu ovde nije ni potrebno. Sve što treba prosečnom dokazanom negativcu iz crtanog filma da osvoji Srbiju jeste da registruje partiju, napravi dil sa Miškovićem, i pobedi na izborima. A ova poslednja stavka neće predstavljati problem, pošto sam posle 30 godina života u ovoj zemlji, potpuno ubeđen da će narod oduševljeno glasati za Skeletora ili Sekača ako dotični budu ikad imali ambicije da se kandiduju na predsedničkim ili parlamentarnim izborima…