77 Rogonja

E, nama se upravo to kolektivno dogodilo, jer se u zemlji sabornosti, kolonizacije i kolektivizacije ništa ličnosno ne može ni dogoditi.

Vi sad kontajte šta je pisac hteo da kaže, a mi idemo dalje, nešto drugo je tema naše današnje kolumne.

Napisah onomad da se zdravo obradovah kad u Utisku nedelje čuh Nebojšu Romčevića kako govori manje-više isto što ja ovde pišem.

Nedremani, međutim, podfamozni neprejebivci jedva dočekaše da me napuše i da mi saspu u lice da ja sa Romčevićem nipošto ne mogu biti istomišljenik (što i nisam) jer je Nebojša gospodin (što i jeste) a ja prodana duša (što, fakat, jesam).

Inače, što se istomišljeništva i istomišljenika tiče, ja sam ih kad god bi mi se ukazala prilika nabijao na Sebastian.

Kao što sam bio spreman da tzv. „žensko pismo“ priznam kao književni žanr samo ukoliko mi roman N. N. spisateljice pokaže pičku, tako sam i istomišljenike bio spreman da uvažim isključivo ukoliko mi dokažu da im je osim glave zajedničko i dupe.

To što Romčević i moja malenkost istovetno sagledavamo suštinu ovdašnjeg problema, ne znači – niti može, niti treba da znači – da isto mislimo.

Juče se, međutim, ponovo obradovah kad u Vremenu videh da gotovo isto to (iz svog ugla) sagledava i Srećko Mihailović.

„Za domaću samoproglašenu opoziciju naš Pedro se zove Aleksandar. Od Pedra ne vide šumu. Aspiranti na vlasništvo nad sistemom ne mogu da vide sistem bez autopercepcije“. (…) „Da bi sebi i drugima objasnili nemoć da na izborima pobede (a nemajući muda ni pameti da ga uklone silom, prim. S. B.) aktuelnog vlasnika sistema, Vučića, uzdižu u beskrajne visine, pridaju mu moć koju on nema, čine ga sveprisutnim, ne vide njegovu zastrašenost i ovakvom (jadnom i bednom, prim. S. B.) opozicijom, maltene da mu pridaju osobine nadnaravnog bića.“

Pa ne pišem li i ja ovde već godinama da Vučić najmanje 75% „apsolutne“ moći crpi iz opozicionih naduvavanja i preuveličavanja njegove svemoći – sastavljene, inače, od aritmetičkog zbira pojedinačnih kilavosti utopljenih u opozicioni kolektivitet – i njegove navodne spremnosti na sva nepočinstva, koja zasenjuje prostotu činjenice da tobožnji opozicionari nisu spremni ni za šta osim za čekanje isticanja roka Vučićevog trajanja i dolaska svojih pet minuta.

Ako se – nakon što se DS vratio na stari put grešnika – Vučić vratio u društvu joj sedam rogonja, ukoliko se jednom zauvek ne očiste ovdašnja srca, doći će treći Rogonja u društvu sedamdeset sedam još gorih rogonja.