Aktiviranje bojkota

Koji će se, pretpostavljam, u danima koji slede samo umnožavati.

Elem, dok je Sergej ispred Ruskog cara – ne bi li zabašurio činjenicu da mu je Vučić već skupio potpise – huškao prolaznike na potpisivanje, prišao mu je neki bojkot efendija, pitao ga ko mu je kupio čador i onda ga raspalio po glavi.

Potom je naišao neki tip na bicikli, koji je bogoradio, pretio i mahao šrafcigerom.

Izgrednici su promptno policajno savatani i procesuirani, a po beogradskoj čaršiji i mahalama je nastalo grdno ibretenije praćeno teškom moralnom panikom.

Naravno, usledila je lavina saopštenja (svih boja). Sva su, međutim, bila bezbojna i sva su ličila ko jaje jajetu.

Ko biva… Ju, ju, ju, to je za svaku osudu, to nije lepo, nije ni „srpski“, a tek nije demokratski. Meni lično najbolje se svidelo saopštenje – ili tvit – imenjaka i prezimenjaka autora Hajduk Stanka, Janka Veselinovića koje citiram u celosti: „Današnji događaj u centru Beograda uz vređanje i šamaranje je za svaku osudu i dokaz da nema uslova za slobodne izbore.“

Da je počem na Sergeja nasrnuo neki esenesovac – što ne znači da, ako se naredi „odozgo“, jednog dana neće nasrnuti – Vesel(nik)ovićev luping bi imao kakog takvog smisla, budući, međutim, da je na predsednika PSG jurnuo ljuti zagovornik ideje i prakse bojkota, za Vesel(nik)ovića je bilo pametnije da se uzdržao od pokušaja od transfera krivice na stranku koja, fakat, snosi krivicu za mnoga nepočinstva.

Za ovo koje je tema naša današnje kolumne formalnu krivicu ne snose ni viđenije bojkot efendije, iako im se s dobrim razlogom može nabiti na nos (što Sergej nije propustio da učini) da su svojim sublesastim, olakim, u suštini radikalskim, etiketiranjima „izdajnik“ i „plaćenik“ Sergeju „nacrtali metu na čelu“.

Ako do sada niste shvatili, sada imate priliku (koju ćete sigurno propustiti) da konačno shvatite da epski neuspeh tzv. „prave opozicije“ proističe isključivo iz činjenice da mnogo lošije (i tehnološki inferiornije) radi ono što rade Vučić, SNS & Co.

Pisac hoće da kaže da uslova za slobodne izbore nema ponajpre zato što nemamo nikakvog izbora.

Koga god izabrali – ili se uzdržali od izlaska na izbore i „time sačuvali dostojanstvo“ (najnovija glupost iz Guzijanove radionice) – dobijamo šupalj Sebastian do očiju – u boljem – ili solidan Sebastian u glavu, u gorem slučaju.

Ali izgleda da Vučić ne može udarati dovoljno jako – i pozlaćivati ruku – koliko je potrebno da bi srpskom narodu i senatu došlo iz guzica u glave da uzrok ovog košmara na ivici naučne fantastike nije ovaj ili onaj tirjanin, nego i u vreme nastanka anahroni (auto)destruktivni naopaki kulturni model.