Zar u SNS-u i koaliciji okupljenoj oko njega, ne postoji niko upućen u tajne ustrojstva ljudskog organizma ko bi Aleksandru Makedonskom – pardon Vučiću – skrenuo pažnju da će mu Vulin – nastavi li Igmanski marš po visokom gastrointestinalnom traktu – po sili anatomije jednoga dana izaći na usta, a možda i na nos.
Elem, kao dobar poznavalac drevnih mudrosti, Vulin se opsetio kineske izreke da jedna slika vredi koliko i 10.000 reči, pa je odlučio da, najpre po vojnim nadleštvima, kasarnama i magacinima, a potom i po ostatku „institucija sistema“, uvede obavezu zapandrčavanja uramljenih slika predsednika republike i vrhovnog komandanta, Vučića, i taj je čin kosmičke poltronerije obrazložio potrebom za „jačanjem kulta države“. Uz sugestiju da bi bilo dobro da Vulin pored (ili bolje – ispod) Visoke Slike propiše i obavezno kačenje slike onog već legendarnog devetnaestovekovnog podnarednika – rodonačelnika „kulta države“ iz niskih pobuda – ne mogu a da se ne zapitam kako vojnom popečitelju ne pade na pamet da po nadleštvima ispookačinje slike objekta kulta – to jest satelitske snimke državne teritorije, sa sve „južnom pokrajinom“ i budućim srpskim zemljama.
Jer ovako bi zli jezici mogli reći – i već, bogme, govore – da će slike predsednika srpskoj javnosti odašiljati sledeću poruku – „država, to sam ja“, a još maliciozniji jezici bi to mogli protumačiti i kao likovni izraz namere da JSP Vučić na položaju predsednika ostane doživotno, koliko i prethodni mu brat po kultnoj slici – Tito – a ja, zlopamtilo kakav sam, ne mogu da se ne prisetim kako su žalosno (i na kakvim sve mestima) završile Titove državotvorne slike i kako je (nešto kasnije) Vučić – tada još pod komandom vojvode Šešelja – šiljio glogov kolac namenjen devampirizaciji Brozovog leša koji je za života bio objekat kulta.
Polupremijerka Eurobrnabićeva i ostala sumnjiva lica koja se okupljaju „na vladi“ Srbije horski su, mada u nešto nižem registru, pozdravili i podržali Vulinovu ideju, tako da se stvar ima smatrati završenom, pa nam preostaje samo čekanje da Vulin ode korak dalje i da propiše da sve glavne ulice u srpskim varošima ponesu Visoko Ime, a da se Užice – nekadašnji šampion državotvornog dupeuvlačenja – preimenuje u Aleksandrovac na Đetinji. Ovo „na Đetinji“ je potrebno zato što će bezbeli biti još Aleksandovaca… Aleksandrovac, recimo, na Mlavi, Aleksandrovac na Vodi, a – ako Bog da i sreća junačka – i na Rajni, a da Dodikova i Dačićeva omiljena pesma, sa malom izmenom – „Ne može nam niko ništa, jači smo od pameti“ – bude proglašena za zvaničnu himnu Srbije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.