Amaterizmom protiv amaterizma

Statut je – izveštavaju novinčine – usvojen jednoglasno, a za predsednika slobodnih građana , takođe jednoglasno, izabran je Saša Janković, koji je potom srpskom narodu i senatu blagoizvoleo obznaniti sledeće:

„Osnovali smo pokret za ozdravljenje našeg društva, institucija i države, a jedini način da to ostvarimo je demokratičnost. U Srbiji će vrlo brzo postojati dve političke opcije – jedna okupljena oko Aleksandra Vučića i druga demokratska politička opcija za budućnost Srbije bez straha, bez pritisaka, ucena, kriminala, koja će biti okupljena oko ovog pokreta. I na svaki način će moći da se vidi razlika između ta dva sveta.“

Uprkos simpatijama za Jankovića i njegov slobodarski pokret ne mogu a da ne primetim da citirana govorancija pati od istih slabosti kao i ona predizborna, što će reći da lepo zvuči, ništa ne znači, a još manje obećava. Kao i mnogo puta u (za sada) nenapisanoj istoriji pokušaja stvarne demokratizacije Srbije – knjizi koja bi bila samo malo voluminoznija od knjiga tipa „Telefonski imenik Tirane“ i „Italijanske junačke pesme“ – pokazalo se da su srpski wanna be reformatori po pravilu teške naivčine i nepopravljivi idealisti, a bogme i lenjivci.

Za svaku je pohvalu što su Janković & Co iz najplemenitijih pobuda osnovali „pokret za ozdravljenje našeg društva“, koje je fakat teško bolesno, ali mi se čini – a činilo mi se i ranije – da slobodarske dame i gospoda iskreno veruju da će „demokratičnost“ delovati magijski i bez po muke dovesti do izlečenja „institucija i države“. Ali čekajte malo, dame i gospodo! Zar se Vučić nije domogao vlasti upravo zahvaljujući „demokratičnosti“ i neometanom „cvetanju stotinu cvetova“, a ne državnim udarom?

Tu činjenicu Saša & Co, naravno, neće poreći, ali se bez ikakvog pokrića uzdaju u građansko nezadovoljstvo Vučićevom vladavinom, u nezadovoljstvo uopšte, smećući s uma da se Vučić dokopao vlasti, da se na vlasti održava i da će – imajući na umu kakva nam je opozicija, na vlasti zadugo ostati – upravo zahvaljujući (i manipulišući) masovnim nezadovoljstvom naroda. Ima u Jankovićevoj programskoj govoranciji još nekih stavki koje mi bodu oči, a to su jednoglasnost, svođenje političkog života na samo dve opcije, podela na „dva sveta“ i „vidljivost“ razlike između tih svetova, što je – probranijim rečnikom izrečena – potpuno ista stvar za koju se i Vučić zalaže. Imam još štošta da vam kažem na tu temu, ali nemam karaktera. Nastavak u sutrašnjem broju.