Tačno je da me je tokom Prvog svetskog rata Austrougarska monarhija na izvesno vreme strpala u mardelj, a potom oterala u podnošljivu konfinaciju, ali ne zaboravite, Stojkoviću, rekao je Andrić, da sam ja u vremenu o kome govorimo de iure i de facto bio terorista, intimni, nešto manje eksponirani, prijatelj ubice austrougarskog prestolonaslednika i da smo Princip i ja & Co u Austrougarskoj bili ono što su danas u Nemačkoj Andreas Bader i Ulrike Majnhof, možda čak i nešto gore – i da bih, da sam danas ono što sam u ono vreme bio, dakle terorista – zauvek zaglavio na Golom otoku, a možda i na nekom gorem mestu.
A najverovatnije bih bio likvidiran po kratkom postupku, rekao je Andrić, da bi potom, u nešto višem registru, rekao da se njemu u životu apsolutno sve isplatilo – čak i tuberkuloza, čak i terorizam – i da mu, ako hoće da bude iskren, uopšte nije jasno zašto je tako teško podnosio život. Tamnovanje u austrougarskom kazamatu, reče potom Andrić, reče Stojković, posle Velikog rata pripisano mi je u zaslugu, moj teroristički dosije stavljen je ad acta, baš kao što su posle Drugog svetskog rata komunističke vlasti – zbog činjenice da nisam potpisao zloglasni Nedićev Apel srpskom narodu i da tokom okupacije ništa nisam objavljivao, a nisam objavljivao jer mi se moglo i jer sam bio pun para – potpuno zaboravile (i masoni su tu, istini za volju, malo pripomogli) da sam bio kraljevski ambasador, da sam u više navrata ručavao, večeravao i – kako se to u diplomatskom žargonu kaže – srdačno i prijateljski razgovarao sa Hitlerom i Geringom i da sam – ovo je najintrigantnije – komunizam mrzeo iz dubine duše.
Što naravno – rekao je Andrić, onako, en passant, dodade Stojković – oprezan, obziran i uzdržan kakav sam oduvek bio i zauvek ostao, nikada javno nisam rekao.
Zaista, reče Stojković, Andrić nikada nije govorio o politici, ne znam šta mu je bilo tog dana, Andrić u stvari nikada ni o čemu nije govorio, bar ne javno, a pogotovo ne razgovetno, ograničavao se na mumlanje, na „da“, „da“, „ne“, „ne“, na „možda“, na „verovatno“ i kada bi ga recimo – s predumišljajem ili iz nehata upitali, a često su ga zapitkivali – šta mislili o ovom ili onom piscu, Andrić bi s teškom mukom i kroz zube procedio da dati pisac ima lep rukopis, mnogi je naš pisac, reče Stojković, stekao ime, ugled i imetak zahvaljujući tome što je Andrić pohvalio njegov rukopis; konačno, rekao je Stojković, Andrić je govorio suštu istinu, lep rukopis je u pravilu bio (i ostao) najviši domet spisateljske veštine naših pisaca a većina ih se nikada nije vinula ni do čitkog. Stavljen pred svršen čin, upitan za sud o nekom konkretnom romanu, Andrić je diplomatski odgovarao da dati roman krasi – lep, čitak slog. Mnogi su ondašnji romani, reče Stojković, postajali must read i bivali štampani u milionskim tiražima samo zato što se Andrić pohvalno izrazio o – kako se to stručno kaže – knjižnom bloku i skladnom odnosu teksta i margine.
Ovih dana objavljujemo odlomke iz novog romana Svetislava Basare „Andrićeva lestvica užasa“, koji će beogradska Laguna objaviti za Sajam knjiga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
