I u tome je Andrić, reče Stojković, govorio suštu istinu, jer su slovoslagači, a naročito stari majstori iz štamparije Radiša Timotić, bili neuporedivo duhovniji, obrazovaniji i najčitaniji – pismenost da ne i pominjem – od bilo kog našeg tadašnjeg pisca, izuzimajući Andrića, samo im život nije pružio šansu, a u suštini ih je bolelo dupe za književnost, i to s pravom!
Jadne su one zemlje u kojoj su štampari radnici bolji od štampanog materijala i u kojima štampari – kao što su to činili prvih posleratnih godinama i kao što je – po mome mišljenju – trebalo da nastave da čine – decidirano odbijaju štampati sve ono što se, u njihovo ime, nije dopadalo takozvanom partijskom vrhu. Nemoj me gledati u čudu, reče Stojković, nakon što me pažljivo pogleda, restriktivnost u štampanju, nije nužno loša, a naročito nije bila loša u Jugoslaviji. Tačno je da je rigidnost partijskog aparata osujetila štampanje najviše dvestotinak solidnih strana (raznih autora, uzeto skupa) vrednih štampanja, ali imaj na umu da je ta rigidnost, iako nehotično, sprečila izlazak iz štampe i puštanje u promet stotina, šta stotina, miliona strana najstrašnijih lupetanja, bulažnjenja iz pera raznoraznih naših autora opasnih po okolinu. Represija je kasnije popustila, reče Stojković, sav rezigniran, svo to đubre kasnije je štampano u milionskim tiražima, u takozvanim dopunjenim i proširenim izdanjima, koja su već postojeću glupost dopunila i proširila do neslućenih visina. Bez imalo preterivanja kažem, reče potom, da bi, bez lektorskih i stilskih intervencija starih majstora slovoslagača štamparije Radiša Timotić, srpska književnost bila neuporedivo gora nego što jeste, a i ovako je, uprkos tim naporima, jad i beda.
Strpljivo radeći na tekstu, reče Stojković, nepotpisani kao srednjovekovni monasi, stari majstori slovoslagači decenijama su, sve do odlaska u invalidsku penziju ili u preranu smrt, popravljali što se popraviti moglo, a nije se mnogo moglo popraviti.
Stojković tu naglo promeni temu. Šta je Andrić, reče Stojković, zaista mislio, u dubinama svoje duše – o tome, kako rekoh, nije nikada govorio, uporno je o tome ćutao, na kraju više ni sam nije znao šta misli, da bi, konačno, nekoliko godina pred smrt, došao u situaciju da je u retkim prilikama kada je uopšte mislio, mislio ono što su drugi mislili da Andrić misli, ali mislim, rekao je Stojković, da je pametno postupao jer šta god da bi Andrić rekao, to je moglo biti – a često je i bivalo – upotrebljeno protiv njega. Andrićeva mudrost i Andrićeva veličina, rekao je potom Stojković, počivali su na dubinskom poznavanju pokvarenjaštva, gluposti, jada, bede i niskosti malih, bednih i ništavnih južnoslovenskih naroda, svih pasmina i svih vera, kao što je njegov nenadmašni stil svoju lepotu dugovao snažnom kontrastu spram rugobe stila ostalih naših pisaca koje je naš pokojni drug Kangrga – kome si, pecnu me Stojković značajno skratio život iako nije bio slikar – u pogledu kriminalnosti poetika klasifikovao na pisce iz nužne odbrane, pisce iz niskih pobuda, pisce na mah, pisce s predumišljajem, pisce iz afekta i pisce iz nehata, a u pogledu mesta u lancu ishrane na pisce iz familije necrophagide, pisce iz familie coleoptera i pisce i pesnike, iz uglednih srpskih porodica staphylinidae, calliphora vomitora i lucila caesar.
Ovih dana objavljujemo odlomke iz novog romana Svetislava Basare „Andrićeva lestvica užasa“, koji će beogradska Laguna objaviti za Sajam knjiga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
