Andrićeva mudrost i Andrićeva veličina, rekao je potom Stojković, počivali su na dubinskom poznavanju pokvarenjaštva, gluposti, jada, bede i niskosti malih, bednih i ništavnih južnoslovenskih naroda, svih pasmina i svih vera, kao što je njegov nenadmašni stil svoju lepotu dugovao snažnom kontrastu spram rugobe stila ostalih naših pisaca koje je naš pokojni drug Kangrga – kome si, pecnu me Stojković, značajno skratio život iako nije bio slikar – u pogledu kriminalnosti poetika klasifikovao na pisce iz nužne odbrane, pisce iz niskih pobuda, pisce na mah, pisce s predumišljajem, pisce iz afekta i pisce iz nehata, a u pogledu mesta u lancu ishrane na pisce iz familije necrophagide, pisce iz familie coleoptera i pisce i pesnike, iz uglednih srpskih porodica staphylinidae, calliphora vomitora i lucila caesar.
Znao je dobro Andrić s kim ima posla, reče Stojković. Nije, naravno, Andrić bio cvećka, ali ništa mu se nije moglo dokazati. Bar ne za života. I bar ne na sudu. Kada je Andrić bio u pitanju, sve se završavalo na insinuacijama, na ogovaranjima, lažnim mitovima i fantastičnim pričama – u kojima se, doduše, ovde-onde moglo naći poneko zrno istine – i na, u ono vreme vrlo popularnim i posećenim, kafanskim seminarima na temu Andrićeve škrtosti, erotomanije i pedofilije. Ali Bože moj, sve da su ta ogovaranja i bila tačna, imaj na umu da su svi veliki pisci bili erotomani i pedofili, reče Stojković, a da je danas svaka šuša erotoman i pedofil. Nevolja je u tome, reče potom Stojković, što je Andrić – nakon decenija prisilne kolektivizacije njegove proze, koja se s vremenom od masovne zloupotrebe načisto pohabala i postala providna kao gaza, a pogotovo posle sto i više intervjua datih Politici, koja mu je na kraju i došla glave – Andrić, po sili nužde i protivno svojim najdubljim uverenjima, prestao da bude veliki pisac i na koncu se – kako je i sam predvideo – pretvorio u Mir Jam koja je promenila pol, u matorog, odrtavelog plejboja, neku vrstu Hju Hefnera sa doktoratom, poznatijeg po seksualnom nego po duhovnom životu. Daleko od toga da Andrić nije bio čovek duha, o, ne, imao je on duha galore, reče Stojković, koji je pod uticajem ruskih klasika voleo da u priču umeće strane reči, muke sam kasnije imao da u rečniku pronađem da galore znači u izobilju – imao je, kažem, Andrić duha, samo je svoju duhovnost kamuflirao u banalnost i krio je kao zmija noge, ne zato što je bio, kako se pogrešno smatralo i kako se danas još pogrešnije smatra, skroman po prirodi, nego zato što je dobro znao da mali, bedni i ništavni južnoslovenski narodi duhovnost ne praštaju, da se ti narodi – kojima bi ime nakoti mnogo bolje pristajalo – sa ljudima od duha najsurovije obračunavaju i da, kad su u pitanju ljudi od duha, ne prezaju od likvidacija, iskusio je to, između ostalih Đinđić, tvoj kolega sa fakulteta, reče Stojković, a isto to – metak u leđa – iskusio bi, samo da nije bio iskusan i oprezan, i Andrić, koji je izvesno vreme, pre nego što je dobio Nobela, zauzimao visoko drugo mesto na čaršijskoj listi za odstrel, odmah ispod Đilasa.
Ovih dana objavljujemo odlomke iz novog romana Svetislava Basare „Andrićeva lestvica užasa“, koji će beogradska Laguna objaviti za Sajam knjiga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
