Nobelova nagrada Andriću je, rekoh, reče Stojković, (privremeno) sačuvala glavu, samo da bi ga posle izvesnog vremena – takođe s leđa – dotukla Politika. Nije to bio kraj. Andrićeva smrt samo je delimično, samo na trenutak, zadovoljila ubilačku strast Politikinog kolegijuma, reče Stojković.
Posle samrtnih muka, posle tegobnog uspinjanja (i propadanja) njegove duše po zastrašujućoj lestvici podnebesnih mitarstva, Andrića su čekale posmrtne muke i još teža iskušenja prolaska kroz špalir Politikinog toplog zeca. Politika mu ni mrtvom nije dala mira, reče Stojković, u stvari najcrnji dani Andrićevog života – da, života, nije lapsus, dodade Stojkovć – započeli su tek kad je na silu Boga izdahnuo i kada, po prirodi stvari, više nije mogao da se brani od zverstava Terorističke organizacije udruženog rada, NIP Politika, i crnih trojki njenih novinara, preispoljnih propalica, koji su danonoćno – sa odobrenjem, ili bar odobravanjem, ondašnjeg političkog podzemlja – preturali po piščevoj zaostavštini i zaostalom prljavom vešu i koji su, uzdižući u Politici iz broja u broj Andrića u nebesa – po smrdljivim beogradskim kafanama širili najogavnije priče o Andrićevoj bezosećajnosti, proračunatosti, škrtosti i o njegovom društvenom, političkom, seksualnom i svakom drugom promiskuitetu.
Ništa bolji od Politikinih novinara, reče Stojković potom – u stvari stoput gori – bili su književnici, kolege po peru, koji su – na osnovu tobožnjeg usmenog Andrićevog zaveštanja – apsolutne, inače, besmislice, jer je bilo opštepoznato, ali je posle Andrićeve smrti brzo zaboravljeno, da je Andrić uvek sve radio napismeno, nikada ništa usmeno – udruženim zločinačkim poduhvatom izdejstvovali osnivanje Andrićeve zadužbine – ustanove zbog koje se Andrić već decenijama okreće u grobu – i tako na besraman način došli u posed književne zaostavštine i devizne štednje velikog pisca, da bi je, potom, decenijama propijali, ćerdali i – kako se Andrić izrazio – spičkavali.
U čemu su u potpunosti uspeli, rekao je Stojković, uzrujan, ali nasmejan.
Ako je Andrić, reče potom Stojković, zahvaljujući Nobelovoj nagradi, (privremeno) izvukao živu glavu, mnogi nisu. U pravu je bio Andrić – jedan je bio Andrić. Umoriti šikaniranjima, progonima, nezaposlenošću, glađu ili tuberkulozom mladog, nadarenog srpskog pesnika, slikara ili filozofa, rekao je Stojković, to je u ono vreme moglo da prođe – to još uvek može da prođe i zauvek će moći – ali dići ruku na nobelovca, to nije dolazilo u obzir. Kada je Andrić bio u pitanju, rekao je potom Stojković, ni mnoge druge stvari nisu dolazile u obzir. Odvajkada je tako bilo, u svim Jugoslavijama, rekao je Stojković. Jugoslavije Andrića jesu uništavale, ali su ga i čuvale, kao malo vode na dlanu, dometnu šeret Stojković. Ogovaranja Andrića, najprljavije insinuacije, to da, to se moglo; podnošenje tužbi i prijava, to ne, to nije bilo dozvoljeno.
Ovih dana objavljujemo odlomke iz novog romana Svetislava Basare „Andrićeva lestvica užasa“, koji će beogradska Laguna objaviti za Sajam knjiga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
