Umoriti šikaniranjima, progonima, nezaposlenošću, glađu ili tuberkulozom mladog, nadarenog srpskog pesnika, slikara ili filozofa, rekao je Stojković, to je u ono vreme moglo da prođe – to još uvek može da prođe i zauvek će moći – ali dići ruku na nobelovca, to nije dolazilo u obzir. Kada je Andrić bio u pitanju, rekao je potom Stojković, ni mnoge druge stvari nisu dolazile u obzir.
Odvajkada je tako bilo, u svim Jugoslavijama, rekao je Stojković. Jugoslavije Andrića jesu uništavale, ali su ga i čuvale, kao malo vode na dlanu, dometnu šeret Stojković. Ogovaranja Andrića, najprljavije insinuacije, to da, to se moglo; podnošenje tužbi i prijava, to ne, to nije bilo dozvoljeno. Osetio je to na svojoj koži – a naročito po guzici – takozvani pesnik, Gustav Krklec, kome je Andrić davnih dana, u trenutku (uzajamne) slabosti izazvane prolećnim pljuskom, naguzio ženu – zli jezici su tvrdili „zguza“– i koji je, naivan kakav je bio, prepun vere u Jugoslaviju , svejedno koju po redu, u svakoj bi se isto proveo, otišao u žandarmerijsku (milicijsku, policijsku?) stanicu da Andrića prijavi zbog preljube, da bi – nakon što su mu žandarmi (milicioneri? policajci?) objasnili da preljuba nije krivično delo, pa čak ni prekrašaj, da je, štaviše, običaj i da mu, da on, Krklec, nije šonja, loš jebač i još lošiji pesnik, Andrić ne bi ni naguzio ženu – udarili pedeset kamdžija po goloj guzici, potom ga naglavačke izbacili iz žandarmerijske (milicijske? policijske?) stanice, a sutradan ga stražarno, sproveli do Hrvatske granice, koja je u ono doba, reče Stojković, ne bez nostalgije u glasu, bila čisto administrativna, takoreći simbolična i koju su samo milicioneri i njima slični uzimali za ozbiljno. Andrić je Krklecu – znam to pouzdano, pričalo se da sam im držao sveću, reče Stojković i šeretski namignu – doista naguzio ženu, rekao je potom Stojković, ali Andrić to, džentlmen kakav je bio, nikada nije poricao, niti se, poput Praoca izgovarao da ga je obmanula žena, iako se Prolećne afere – kako su je Politikina piskarala nazvala – u granicama svojih mogućnosti iskreno stideo, treba, međutim, reći da se fama o nimfomaniji Krklecove žene – puštena u promet po naređenju partijskog vrha – toliko raširila po zemlji i svetu da u Jugoslaviji, a naročito u Srbiji, na papiru više nije bilo ni jednog muškarca koji višekratno, u svim pozama nije na rečima počinio bludnu radnju sa Krklecovom ženom. Zašto bi onda Andrić – zapita se Stojković – bio izuzetak, kad je već bio pravilo. Pouzdano znam, ne pitaj kako, reče potom Stojković, da je, osim Andrića, malo ko – a ponajmanje Krklec – imao stvarni seksualni odnos sa tom, u suštini čednom ženom, koja je – na pravdi Boga, sa jedva dva tri jebača na duši – za sva vremena žigosana kao kurva. Tako se to odvajkada ovde radi, reče Stojković, off the record, odvajkada se u Srbiji voli mlako, retko, na silu, „snogu“, „na brzaka“, uglavnom na rečima, a mrzi dugo, strasno, svim silama, „zguza“ i na delu.
Ovih dana objavljujemo odlomke iz novog romana Svetislava Basare „Andrićeva lestvica užasa“, koji će beogradska Laguna objaviti za Sajam knjiga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
