Andrić i pčele (2)

Ti znaš da je moja takozvana telesna težina oduvek bila sedamdeset osam zarez nešto kilograma i da u tome nikakvih odstupanja nisam dozvoljavao – i to mi je bilo mnogo – ali vidi sad, na tu skromnu telesnu težinu, popih u jednom danu – došlo mi nešto! – osamdeset četiri kila rakije i jedva da su mi se uši zacrvenele, jeste malo čudno, ali ja ti i pričam da je sve čudno, ti, međutim, ne piši o tome, jer će se proneti glas da sam pijandura. Meso je smrt. Jeste ukusno, ali daleko mu lepa kuća. Davnih sam ja dana stisnuo muda i kurtalisao se mesa, zato sada po petnaest-dvadeset, pa i više dana, nemam takozvanu stolicu, a i kada naiđe, to se stolicom, da ne okolišim, govnetom, jedva može nazvati, nije to vredno pomena, nemam, u stvari, više potrebu za velikom nuždom, odavno sam poizbacivao otrovne i suvišne materije iz organizma, odavno sam i organizam izbacio iz sebe, ako razumeš šta hoću da kažem. Kad smo već kod nužde i otrovnih materija, Andriću je sklonost hrani, reče Stojković i dodade – posebno kraškom pršutu – drastično skratila život. Da je iz ishrane izbacio crveno, suvo (ponekad i sirovo) meso, što sam mu izokola savetovao, Andrić bi, uz malo preterivanja, i dan danas bio živ, ali meso, meso je bilo jače od njega, Andriću je hrana bila ono što si ti nama, slikarima, reče Stojković, nepopravljivi šeret – faktor svođenja života u prihvatljive vremenske okvire, faktor smrti, da se ne zamajavamo eufemizmima. Nije to bila jedina Andrićeva strateška greška. Andrić je, reče Stojković, celog života bio teško bolestan, celog života se potucao od bolesti do bolesti, samo zato što je strastveno želeo da bude zdrav, čudom se nisam mogao načuditi otkuda to da čovek koji suvereno vada centralnim nervnim sistemom, a Andrić je tim sistemom suvereno vladao, poklanja toliku pažnju metabolizmu i vegetativnom nervnom sistemu, nikada mi to neće bilo jasno. Za Andrića se, bez preterivanja, može reći, reče Stojković, da je bio rob metabolizma i vegetativnog nervnog sistema. Telesna mu temperatura – a temperaturu je merio nekoliko puta na dan – naglo skoči (tako je govorio) na trideset šest zarez dva stepena, Andrić trk na VMA, zakašlje se – pravac pulmolog, zasuzi mu oko, eto ga kod oftalmologa, najede se kraškog pršuta, naduje mu se stomak, umesto da popije kašičicu sode bikarbone, Andrić juri kod gastroenterologa, žigne jajnik neku od njegovih dragana, eto Andrića – koji zbog pustog turskog lekarima nije dozvoljavao da zaviruju u polne organe njegovih gospođa i gospođica – kod ginekologa, opisuje dežurnom lekaru simptome, sasluša dijagnozu, zapiše terapiju, pa natrag kući da dami privije Burove obloge na stidno mesto.