Andriću je telo bilo teška muka duhu, ali umesto da ga prezre, Andrić mu je ugađao, ropski ga dvorio i tetošio, bio je pravi papučić tela, ne vredi to prećutkivati, to mu se na kraju obilo o glavu kada ga je, neposredno pred smrt, to besprekorno održavano telo na koje je straćio milione na najbrutalniji način izdalo i pretvorilo u biomasu i predmet zluradih čaršijskih ogovaranja.
Takozvani Palavestra, znaš na na koga mislim – reče Stojković povišenim tonom da bi me prenuo iz dremeža u koji sam počeo da zapadam, u beržeri, pored kamina – jedan od nekih desetak pisaca po partijskom zadatku zaduženih za nadzor nad Andrićem, koji su – da pojasnim stvar – Andrića uhodili iz čiste zavisti i zbog para, a pisci bili po partijskom zadatku (većini takvih je i višepartijski ološ, kad se dokopao vlast, priznao status pisca). Pre neku godinu je u tabloidu Andrićeve zadužbine, Andrićevim sveskama, objavio, nazovimo ga tekst, pod naslovom Andrićeva maska u kome se, u mnoštvu besmislica i tipfelera, nalaze i sledeće rečenice – tu Stojković, majstor imitacije, ustade iz beržere, smanji se, sparuši, pogrbi, od obrva i podočnjaka napravu naočari, učini da mu sako zaliči na groteskni Palavestrin karirani sako, preobrazi se u Palavestru i glasom, pljunutim Palavestrinim, naizust izgovori citat:
U gluvo doba, kasno iza ponoći, devojka koja je vodila kuću zatekla je Andrića kako sam, gologlav i bos, stoji na uzanom dvorišnom balkonu i zureći u mrak ponavlja jednu istu rečenicu: „To je strašno! Užasno je.“
Kraj citata, reče Stojković i u trenu dođe sebi, ponovo postade onaj stari Stojković. Kako to postižeš, ne izdržah, upitah ga, iako sam dobro znao da su takva pitanja muka Stojkovićevom duhu. Kako mi polazi za rukom da se koristeći priručna sredstva privremeno preobrazim u koju mi drago datu ličnost? Tebi zaista ne vredi govoriti, reče Stojković. Jesam li ti pre – koliko, sat-dva najviše – govorio o tajni nevidljivosti. Uspeva mi da se – isključivo u komične svrhe – pretvorim u koga god mi drago, zato što sam, iako još uvek vezan za materiju i donekle formu, u suštini nevidljiv, a nevidljiv sam zato što se ne rasipam na zveranje uokolo, što sam još pre trideset pet godina iz mog staništa izbacio poslednje ogledalo, što isto toliko godina uopšte nemam predstavu kako izgledam i što – kad god u prolazu ugledam svoj odraz na staklu izloga – pomislim da je to neki slučajan prolaznik. Sve to, a i još ponešto što ti ne možeš razumeti, omogućava mi da – čim pomislim na nečiji izgled – prekomponujem molekule mog epitela i mojoj spoljašnjosti dam prividan izgled osobe koju imitiram, reče Stojković i munjevitim forhendom uhvati muvu u letu, pa je pojede pred mojim očima, da bi, videvši moju zgranutost, prsnuo u smeh i objasnio da je muva takođe privid koji je stvorio da bi mi na delu pokazao kako stvar funkcioniše i da bi me upozorio da ga ne prekidam dok govori. U citatu iz Palavestre, reče Stojković potom, istinite su samo reči – to je strašno, užasno je, za čiju autentičnost garantujem, sve ostalo je puka izmišljotina.
Ovih dana objavljujemo odlomke iz novog romana Svetislava Basare „Andrićeva lestvica užasa“, koji će beogradska Laguna objaviti za Sajam knjiga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
