Andrić i pčele (5)

Vi znate, Stojkoviću, da kada čoveku iz našeg naroda odbijete uslugu, bez obzira koliko ne bili u stanju da je učinite, čovek iz naroda momentalno počinje da vas mrzi iz dubine duše, da vam radi o glavi i da pronosi glasine da ste jezuita, mason, drkadžija i škrtac. Tako je to sa našim narodom, sklonim idenju iz krajnosti u krajnost – dušu ti danas daje naš narod da bi sutra uzeo tvoju – uzdahnuvši reče Andrić, reče Stojković, da bi odmah potom, obazrevši se oko sebe, da se uveri da neko ne prisluškuje, rekao – strašno je, užasno je ono što se posle dogodilo. Pozdravio sam se (usiljeno) ljubazno sa pčelarskom delegacijom, rukovao se na rastanku sa svakim pčelarom ponaosob, ne sluteći da ću godinama ispaštati zbog tog rukovanja jer se mržnja pčelara prema meni – ne mogu vam, Stojkoviću, objasniti na koji način – prenela i na pčele. Možda su dlanovi pčelara sa kojima sam se u iznudici rukovao bili natopljeni pčelinjim hormonima, feromonima, šta ja znam čime, bilo je nečeg lepljivog na tim dlanovima, kako god – čim sam izašao iz kongresne dvorane i pešice krenuo prema Terazijama, oko mene se, iako sam posle rukovanja sa pčelarima iz predostrožnosti oprao ruke, sjatio roj pčela. Najpre su doletele dve-tri, potom dvadesetak-tridesetak, ubrzo im se broja nije znalo. Kružile su pčele oko moje glave, preteći palacale žaokama, posmatrale me onim sitnim, podmuklim očicama (imaju ih po pet i vide i ultraljubičastu svetlost), nijedna se, istini za volju, nije drznula da me ujede, što ne znači da nisu ujedale slučajne prolaznike, što me je, opet, navelo na pomisao da je cilj zavere pčelara bila da izujedani građani pčelinje ujede povežu sa mojom ličnošću i da me – posledično – omrznu, a možda čak dovedu i u vezu sa terorističkom organizacijom Crna ruka i njenim predvodnikom, majorom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, čiji nadimak u prevodu sa latinskog znači pčela (apis mellifera), a ne nekakav egipatski mitomanski bik. Duboko uznemiren, u stopu praćen pčelama, stigao sam do ćoška ulica Brankove i Prizrenske (u kojoj sam napisao moja najbolja dela) a roj se, reče Andrić, reče Stojković, već beše otegao dvestotinak metara u dužinu i neprestano se povećavao, da bi se na kraju, kada sam stigao do hotela Moskva, protezao od Savamale do Skupštine grada Beograda, što je izazvalo paniku među stanovništvom, ne sasvim bezrazložnu, bilo je nekoliko smrtnih slučajeva od alergijske reakcije na pčelinji ujed. Politika i Večernje novosti danima su o tome senzacionalistički izveštavale, a na udarnim vestima Televizije Beograd, koja je tada tek bila u povoju, pojavio se – ko? – vođa delegacije pčelara koji je – iz večeri u veče – javnosti stručno objašnjavao da razloga za uznemirenost nema, da su pčele bezopasna stvorenja, korisna za „širu društvenu zajednicu“, koja nasilnički reaguju tek kada ih neodgovorni pojedinci uznemire ili povrede, lepo sam, Stojkoviću, video da se pčelar obraća lično meni, gledao me je drsko, pravo u oči taj surovi pčelar i ko zna do kad bi me javno ponižavao da iz predostrožnosti nisam isključio televizor, da ga više nikada posle ne uključim.

Ovih dana objavljujemo odlomke iz novog romana Svetislava Basare „Andrićeva lestvica užasa“, koji će beogradska Laguna objaviti za Sajam knjiga.