Andrić i pčele (6)

Andrić je povremeno imao napade akutne paranoje, reče malo kasnije Stojković i dometnu – s dobrim razlogom – da bi, posle napada paranoje, zapadao u samosažaljenje i sumračna stanja, takođe s dobrim razlogom. Andrić, međutim, ne bi bio Andrić u pravom smislu reči, da sve to nije dostojanstveno podnosio kao, kako je voleo da se izrazi, stjuardesa koja se smeši putnicima iako zna da će se avion uskoro srušiti i uvek je – iako ne uvek uspešno – krivicu tražio u sebi, nikada u stvarnim krivcima.

Tako mi i treba, rekao mi je jednom Andrić – oko čije je glave sve vreme kružilo nekoliko pčela, reče Stojković – sam sam to u neku ruku tražio, imam o tome i zapis, rekao je Andrić i potom citirao samog sebe, što je povremeno voleo da čini:

Strahovito patim od stalnog i mučnog osećanja da sam nešto skrivio, propustio ili zaboravio. A kad učinim napor i oslobodim se toga uobraženja, onda mi se obično desi da stvarno nešto propustim i zaboravim, ili učinim nešto što ne treba.

U počecima sam – nastavio je Andrić svoju ispovest, reče Stojković i upita me, onako uzgred, da li bih možda čašicu likera od narandže – imao sve uslove da postanem veliki pisac: tuberkulozu, nerazumevanje okoline i male tiraže, a šta sam u nepromišljenosti uradio – zapita se Andrić – popljuvao sam se na tuberkulozu i na blagodat prerane smrti koja mi je pružila šansu, takoreći na silu ozdravio i iz petnih žila zapeo da postanem priznati pisac koji će u svim – međusobno nespojivim i protivurečnim Jugoslavijama – biti prihvaćen kao veliki pisac, što sam na silu Boga i postigao, ali po cenu da me u svakoj sledećoj Jugoslaviji – od kojih me je svaka bespogovorno preuzimala od prethodne – progone svi kojima se to prohte – izdavači, poznanici, urednici kritičari da bi me na kraju počele progoniti i pčele. Hteo sam, reče Andrić, da poživim što duže i to mi je, kao i sve ostalo, pošlo za rukom, ali opet po skupu cenu – po cenu da mi život celog života bude užasno naporan, iako, ruku na srce, uglavnom na papiru. Evo šta sam u svojim Zabeleškama – od kojih će, objasni Stojković, književni lešinari posle Andrićeve smrti – da bi namlatili pare kao priređivači i urednici – napraviti zbornik Znakovi pored puta – napisao na tu temu: