Poslužimo se metodom close reading, Stojkoviću, rekao je potom Andrić, reče Stojković, u stvari, nemojmo, uopšte nam nije potrebna, iskusnom čitaocu je kao dan jasno da sam ja, duboko u duši, nameravao da napišem da sam naprosto bio habitualni grešnik koji nije propustio da učini nijedno rđavo delo – čak i u situacijama kada to nije morao – a koji je redovno propuštao da učini bilo koje dobro – čak ni u situacijama kada to nije zahtevalo nikakav napor – i koji je, nadalje, u abnormalnosti svog tvrdičluka, jednog od mojih smrtnih grehova koji su ušli u poslovicu, dodao je Andrić, raspolažući sa više od milion i po dolara i više od pedeset i sedam miliona dinara na računima u Komercijalnoj banci, Grobarovu, kao muštuluk za vest da sam dobio Nobelovu nagradu, udelio dve bedne hiljade dinara, iako je, otvoreno to sada kažem, Grobarov – po svim kriterijuma, osim članstva u masonskoj loži – zasluživao Nobelovu nagradu pre nego ja.
Hteo sam, kažem, Stojkoviću, rekao je Andrić, reče Stojković – da sam u neispitanim dubinama duše poželeo da napišem sve ovo što sada vama govorim – možda sam u trenutku slabosti hteo i da se ispovedim – ali sam iz oportunizma pisao ono što sam pisao jer sam se pribojavao neispitanosti duševnih dubina, a još sam se više pribojavao da bi – u slučaju da sam pisao ono što sam duboko u duši želeo da pišem – Rodoljub Čolaković i državno i partijsko rukovodstvo na to popreko gledali, a da to ni publika ne bi blagonaklono prihvatila. Svetina ne voli ništa što dolazi iz duše, svetina voli samo ono što dolazi iz guzice, groteskne izrasline koju redovno meša sa srcem, upamtite šta vam kažem, Stojkoviću, rekao je Andrić, reče Stojković, svetina u principu, želi da bude varana, a naša svetina je taj princip dovela do savršenstva i zato ovde varalicama – počev od šibicara sa Zelenog venca, zaključno sa članovima Saveta Federacije, čiji sam i ja član – tako dobro ide u životu.
I to ne samo na papiru ne samo na papiru, dodao je i ponovio Andrić.
Kad samo pomislim, rekao je potom Andrić, sa kakvim sam žarom u mladosti prigrlio ideju jugoslovenstva i kad se prisetim da sam zbog jugoslovenske ideje izvesno vreme bio član terorističke organizacije Mlada Bosna, pa kada pogledam na šta se ideja Jugoslovenstva srozala , dođe mi da se vratim u hiljadu devetsto četrnaestu godinu, da u baščaršijskoj gunguli pronađem Principa, da ga odvedem na ćevape i bozu kod Handžihafizbegovića i da mu otvoreno kažem – Gavrilo, ako moraš da pucaš, pucaj sebi u glavu.
A kad pomislim – što je sto puta gore – u kakvim će govnima završiti i Jugoslavija i jugoslovenska ideja, zažalim što sam se uopšte rodio, iako je ta žalost u suprotnosti sa mojom snažnom željom da se svakih trideset godina iznova rađam i da zauvek budem Andrić.
Primetivši da ga gledam u neverici – Jugoslavija je u ono vreme, bar spolja, izgledala kao solidna, dugovečna, možda i večna tvorevina – reče Stojković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
