Antikolumna

„Antimemoare“ sam prvi put čitao ima tome više od trideset godina, tamo negde sredinom osamdesetih, pre nego što je u Srbiji zaigrala mečka (ne ona od 700 maraka, nego ona koju smo mnogo paprenije platili, mnogi i glavom) i sećam se da su mi delovi knjige posvećeni opisima Malroovih putovanja po Aziji, Africi i Južnoj Americi bili vrlo interesantni, a da su mi poglavlja u kojima je bilo reči o De Golu – čiji je Marlo bio blizak saradnik – i njegovim posleratnim političkim poslovima i danima bili dozlaboga smorni.

Posle trideset i kusur godina stvar se dibidus obrnula, pa mi ono što mi je ranije plenilo pažnju sada izgleda „već pročitano“, pomalo passe, za razliku od „političkih“ poglavlja, koje sam davnih dana površno čitao (ili ih preskakao) , a koja su ovoga puta bila pravo otkrovenje, iako su mi u stvari otkrila toplu vodu, naime notornu činjenicu da se posle Drugog svetskog rata Republika Francuska bila našla u problemima neuporedivo većim od ovih u kojima se Srbija već trideset godina nalazi, ali koje je Francuska – za razliku od Srbije – uspela da reši za samo nekoliko godina.

Sad će patriotska piskarala da graknu: jeste, lako je bilo Francuskoj, Francuska je imala demokratsku tradiciju, svi su joj pomagali, a nama – osim Rusije – svi poturaju klipove u točkove naše revolucije; osim toga – Francuskoj nisu „otimali“ Kosovo… I proče žalopojke koje nemaju veze sa činjeničnošću jer je stvar stajala ovako:

Francuska se bila našla na ivici građanskog rata ponajpre zbog njenog Kosova, Alžira, koji, nota bene, nije nije imao status kolonije ili „južne“ pokrajine, nego je bio deo francuske državne teritorije na kojoj je, osim domicilnog stanovništva, živelo preko milion etničkih Francuza, vrlo nevoljnih da napuste „vekovna ognjišta“, kao što su nevoljni da se odreknu Alžira bili i francuski nacionalisti i značajni delovi vojske.

Nije to bio jedini problem koji je De Gol morao da rešava. U pometnji koju su napravili nacionalisti i njihovo militantno krilo OAS, šansu je ugledala tradicionalno moćna Komunistička partija Francuske (koju je zdušno pomagao ondašnji SSSR) tako da je mogućnost da Francuska postane zemlja proleterska i da, posledično, kolone radnih ljudi i poštene inteligencije na Trgu Konkord zapevaju „ko ne voli petokraku/ neka kopa sebi raku“ , izvesno vreme bila vrlo realna. Ako vas interesuje kako je Francuska, zahvaljujući De Golu, ipak rešila probleme i postala ono što je danas, o tome se obavestite u sutrašnjoj kolumni jer u ovoj neće biti dovoljno karaktera.