Antipučista

Jer, znate šta – deset godina pustošiti i pljačkati jednu zemlju, praviti basnoslovna sranja i – nakon kraćeg povlačenja u poluilegalu – u toj zemlji i dalje biti, kako to novindžije kažu, respektabilna politička snaga, to je malo kojoj partiji na ovom svet pošlo za rukom, ali SPS-u, eto jeste. I neka je vala. Debelo smo je svi zaslužili, a naročito blaženopočivši DOS-a, koji je propustio da SPS zakonom zabrani, a da rukovodčlanstvo i članstvo razjuri ko mačke s jebalšta.

Proslava dvadesetšetogodišnjice predvidivo je bila prilika da SPS-ov (verovatno doživotni) predsednik, Dačić – koji u pogledu bulaženjenja sve više ugrožava našeg famoznog „Kikija“ – zablista u punom sjaju i da, po običaju, u roku od dva dana nekoliko puta okrene ćurak naopačke. Koliko je ono prošlo otkako je spoljni Dačić na pasja kola izrezilio Turke za genocidnost – dva, tri, četiri dana – a eno ga na proslavi, drži Turcima stranu, hrabri ih da istraju u borbi protiv mrskih pučista koji ga – viđi sad vraga – podsećaju na peti oktobar dvehiljadite.

Sve je, kaže Dačić, u Stambolu isto, kao što je bilo u Beogradu, samo su falile pištaljke, pesnice i „neka oruđa i neke slike“ – šta pod „oruđima“ i „slikama“ podrazumeva, to neka vam sam objasni u nekom sledećem ekspozeu – a mi idemo dalje. Nije to bo kraj Dačićevim antipučističkim lamentacijama. Kao što peti oktobar, saglasno predsedniku SPS-a. nije ništa dobro doneo srpskom, tako ni puč ne bi ništa dobro doneo turskom narodu.

E sad, ja razumem da se petog oktobra dvehljadite (i nekoliko dana posle, dok stvar nije „olabavila“) Dačić osećao kao Erdogan dok je bio na nišanu lovaca turskog RV, takođe razumem da predsednik SPS-a ima simpatija za način na koji Erdogan vlada – ne razlikuje se on mnogo od načina na koji je vladala, to jest žarila i palila SPS – ali vaistinu treba biti Dačić pa istambulski puč uporediti sa petim oktobrom. Pre svega, vojska je petog oktobra bila pod kontrolom Dačićevog šefa, a poslušnost mu je otkazala tek kada je „vrhovni komandant“ vojsci naredio da puca u narod, što vojska blagorazumno nije htela učiniti. Ima tu još razlika. Sultan Erdogan nije izgubio izbore, pa odbio da preda vlast, nego je – kakav god on bio – legalni predsednik, a to će, budući da je istoprćio svoju kandidaturu za predsedničke izbore, jednoga dana – ako Bog da – biti i spoljni Dačić. I ako vala, neka bude. Debelo smo ga svi zaslužili.