Apokalipsa u Srba

Demencija i involucija su do te mere zavladali planetom, da sama pomisao na to šta će se zbivati za, recimo, pedeset godina, izaziva popriličnu jezu. I sam Agdža je postao žrtvom gubitka globalne orijentacije. Proveo tolike godine u zatvoru, nije stigao da odsluži vojsku, pa ga sad turska askerija juri da u pedeset trećoj godini oduži dug otadžbini. A on se ibreti. Nije, veli, u redu da kao Mesija piči strojevi korak i atomske sleva. Ne dozvoljava mu lična religija. Opet sam saglasan sa drugom Agdžom. Nije, brate, u redu.

Za divno čudo, iako su baš velika tema, apokaliptičke vizije nemaju naročitu prođu među jurodivim misliocima u Srbiji. Da li to govori o ograničenosti horizonata „patriotskih“ mrsomuda – ne znam, ali činjenica da u kosovskoj secesiji niko od njih nije video početak kraja sveta, doista baca senku na snagu njihovog rodoljublja. Može biti da nisu sigurni u ograničenost trajanja univerzuma. Možda se nadaju da kraja nema, što ne bi bilo čudno budući da su većinom izašli iz marksističkog šinjela, ali ako kraja ipak ima – i ako saglasno Agdži – nije daleko, onda bi svakako trebalo da povedu računa o našoj ulozi u jednom tako važnom svetskoistorijskom događaju. Pa zar da Srbija koja je izazvala Prvi svetski rat i pobedila Austrougarsku monarhiju, u kojoj su Mirko, Slavko, Tihi i Prle sami pobili pola nemačke armade, ostane na periferiji svetske propasti. Zar je moguće da ključni potez koji će pokrenuti lančanu reakciju urušavanja neba i zemlje ne povuče neki miljenik NSPM-a? Znate onaj vic o Milki Planinc s početka osamdesetih. Elem, Milka nastradala u saobraćajnoj nesreći i ostala bez stražnjice. Traže se donatori širom SFRJota. Dobrovoljni davaoci dupeta iz svih naroda i narodnosti doniraju organ. Ali organizam odbaci guzicu. Onda dupe da Srbin, a konzilijum izda saopštenje: „Guzica odbacila organizam.“ Slično bi bilo i sa apokalipsom. Dan uoči onog sudnjeg, neko bi već izdao saopštenje sa otprilike sledećom sadržinom: „Svet je odbacio našu pravednost i zato i mi – srpski pravednici i patrioti (umal ne napisah „radikali“) odbacujemo svet. Neka propadne u plamenu i neka se kuva u paklu. Ništa drugo nije ni zaslužio. A nas baš briga. Mi smo nebeski narod. Bog je Srbin. Mi propasti nećemo.“ Kako i dolikuje, nakon što proveri svoj „položaj“ u novonastaloj situaciji, Dobrica Ćosić daje intervju svim srpskim novinama u kome tvrdi „da je kraj sveta naša komparativna prednost, da se naše siromaštvo i čemer konačno pokazalo istorijski opravdano, jer nemamo ništa da izgubimo“. Konačno, po običaju jako kasno, Fiškal i njegova svita izdaju kominike u kome kažu da nam je jedino rešenja za kraj sveta – „nacionalno okupljanje“. Vlasti, međutim, a tako i treba, šire optimizam. Naći će se među popečiteljima neki delija koji će gostujući u „Kažiprstu“ samouvereno izjaviti da se i iz apokalipse može izvući neki „benefit“.