Aska i Vuk

Pišući ovo imam na umu Vukov članak iz Blica u kome je razotkrio besmisao politike takozvanih „crvenih linija“. Sa posebnim osvrtom na one najcrvenije, kosovske. Nema dana da zbog neke od tih kosovskih linija ne odjekne pucanj u našu sopstvenu nogu. Nema tog imbeciliteta, tupoumnosti i zadrtosti koja neće dobiti veliku šansu samo ako se negde pomene „Sveta srpska zemlja“. Patrijotski mislioci i analitičari vape do neba i prizivaju povratak „nacionalnog dostojanstva“, što bi bio hvale vredan vapaj kada bi dostojanstvo – bilo lično, bilo kolektivno – ličnostima i kolektivima pripadalo na način, recimo, na koji svakom stanaru sleduje stanarsko pravo.

Ne ide to, međutim, tako. I lično i nacionalno dostojanstvo nastaju iz ispravnog mišljenja i istog takvog delovanja. Ali reći usijanim glavama da naš nacion u poslednjih dvadeset godina vrlo često nije ispravno razmišljao i postupao, ravan je veleizdaji, a da stvar bude gora, polupismeni mlatioci prazne patriotske slame taj su svoj stav nametnuli i takozvanom političkom establišmentu, verovatno najjadnijem i najnesposobnijem otkako je Srbije i Srba. Tu je na delu dvostruka obmana. Populacija se, pod uticajem medijske psihopatologije, ketmanski pretvara da je ogorčena zbog gubitka Kosova, a establišment se – pod uticajem sopstvene tupoumnosti – za uzvrat zaklinje da „nikada neće priznati Kosovo“, za koje priznanje – osim Prištine – nikome na ovom belom svetu uopšte nije stalo. Niti ga, konačno, iko i traži od Srbije.

Ono što se traži jeste kakva-takva normalizacija odnosa između Beograda i Prištine, dakle veoma jednostavna stvar ako se ima na umu da su Srbija i Pokrajina bile jako dugo unutar istog sistema. Ali ne lezi vraže, patrijoti bi se zadovoljili isključivo apsolutnim suverenitetom od koga, dame i gospodo, nikada neće biti ništa. Ta gospoda svaki kontakt sa kosovskim Albancima tumače kao nacionalnu izdaju i priznanje „lažne republike“. I u tom nadgornjavanju i inaćenju malo ko primećuje da se i „Srbija bez pokrajina“ polako pretvara u lažnu državu. Imao sam prilike da vidim kako funkcioniše razumniji pristup jednom upadljivo sličnom problemu. Međunarodno priznata kiparska vlast uopšte nije priznala takozvanu TRSK, ali je uklonila rampe, otvorila puteve i kiparskim Turcima, naravno onima koji to žele, omogućila integraciju u kiparsko društvo. Nema, dakle, frke oko ličih karata, pečata i pečatorezaca.

Moglo bi tako, da je volje i razuma, i ovde biti. I onda bi i Vuk bio sit. A i ovce na broju.