Automobili i politika

Vrlo malo znam o politici; da je drugačije, ne bih previše oklevao da se ozbiljnije pozabavim tim zanatom (i da, kad kucne čas, zavedem diktaturu, Antoniću) umesto što, poput onog dede sa galerije iz Mapet šoua – zvocam i pišem kojekakve sms-ove. Ja, međutim, ako me pamćenje dobro služi, nikada i nigde nisam ni rekao da se u ta posla razumem.

Ali ako se ne razumem u politiku, što je fakat, veoma dobro se razumem u fikciju i pažljiviji čitalac će svakako primetiti da se moji novinski članci uglavnom bave fikcionalnom dimenzijom srpske politike, dimenzijom koja, nažalost, preovladava nad racionalnom i pragmatičnom. Kako je moguće, zapitaće se neko, razdvojiti političko fikcionalno od političkog fakcionalnog. To dvoje je, fakat, isprepletano i teško razlučivo. Nije to lak posao, ali laskam sebi da sam poprilično ovladao tom veštinom. Treba samo puno čitalačkog i životnog iskustva koje radoznali čovekov pogled preusmerava sa naoko „važnih“ na naoko „sporedne“ i bajagi „nevažne stvari“. Sretnete, recimo, druga koji vam gorljivo priča kako namerava da kupi polovan automobil, ali nikako da se odluči, jer strepi od preprodavačkih prevara i štelovanja kilometraža. Naoko racionalna priča iz svakodnevnog života. Poslužiće za celoprepodnevnu priču u bašti nekog kafića. Sve dok se na kraju ne prisetimo da naš drug nikada nije položio vozački ispit, da uopšte nema pare za automobil i da nije ni išao na auto-plac. Evo šta ovom smandrljanom pričom hoću da kažem: stvarnosni deo neke priče (pogotovo političke) uopšte ne mora biti ispričan. Dok istovremeno njen lažni deo zvuči sasvim realno.

Zbog čega je to važno i u kakvoj je vezi sa mojim političkim kolumnama. Zbog toga što je naša politika veoma nalik na mog, takođe fiktivnog, druga koji bi da kupi automobil. I naša bi politika, figurativno rečeno, da kupi automobil. I ona – kao i onaj moj veselnik – nema vozačku dozvolu, što će u prevodu reći da ne zna tehniku realizacije projektovanih ciljeva. Ni naša politika, poput svih luzera ovoga sveta, nema para. Mislim: za nas ogromnu većinu, za sebe nekako namiče. Da stvar bude komplikovanija, ni naša politika ne svraća na auto-plac, osim u slučajevima kada, priterana uza zid, bašmora ne bi li puku pokazala da zaista namerava da kupi sanjani auto. Zbog toga, zbog suštinske fikcionalnosti srpske politike, ona neprestano postavlja apsurdne, nemoguće ili takve ciljeve koji uveliko prevazilaze njene stvarne moći i sposobnosti. Ne bi to bio tako veliki problem kada zbog iracionalne namere da se pazari ferari ne bi propadali jošupotrebljivi fijati i hodne. Evo najsvežijeg primera – Sandžaka. Beograd kaže: hoćemo razgovore i rešenja napetosti, ali Beograd misli ovo: hoćemo bošnjačku zajednicu predvođenu Bošnjacima koje smo sami odabrali i koje ćemo bajagi kontrolisati. (Setimo se samo slučaja „poštenih Albanaca“.) Iako imaju para, taj auto kupiti neće iz prostog razloga što vlasnik auto-placa, u ovom slučaju muftija Zukorlić, neće da ga proda. Eto, tako vam je to. Pa vi meni i dalje prebacujte da se ne razumem u politiku, sve vreme trpeći na grbači ekipu koja se u to jošmanje razume. I pride nema pojma o fikcijama.