Vidim da je šef kanabeta – pardon, kabineta – predsednika republike, Nikola Selaković, gromoglasno najavio nekakvu Deklaraciju o opstanku srpske nacije koja bi, ako se drugačije ne naredi, srpskom narodu i senatu trebalo da bude podastrta krajem novembra tekuće godine.
Vaistinu ne znam šta će u toj deklaraciji pisati – a čisto sumnjam da to (bar zasad) i deklaracioni pisci znaju – ali sam gotovo siguran da će deklaracija biti biser u Srbiji veoma popularnog žanra babaserigrafije, koji samo naoko ima sličnosti sa likovnom tehnikom.
Šta god, međutim – i na koliko god strana – bude pisalo u tom štivu masovnog opstanka, unapred vam garantujem da će to biti ubi bože, dosadno, patetično, plačipizdasto i da će se u suštini svesti na rečenicu – mi hoćemo da opstanemo i da na čelu sa nama živimo zauvek i tačka. Mada sve to uopšte neće biti bezopasno, jer su po mom skromnom sudu raznorazna načertanija, deklaracije, memorandumi i slični vizionarski „dokumenti“ srpskom narodu naneli više štete u ljudstvu i materijalu nego svi srpski karadušmani zajedno.
Smeo bih se, recimo, zakleti da će Novodeklaracija ukazati na stravičnu opasnost od pada nataliteta i posledičnog osipanja – kako to nacionalseratori kažu – „biološke supstance“ (zašto ne – biomase), ali da će propustiti da uoči vezu između drevnih srpskih deklaracija i opadanja srpskog nataliteta. U pokušajima, naime, da jednu od mnoštva prethodnih deklaracija sprovede u život, Srbija je tokom samo šest godina (1912-1918) u smrt poslala 58% procenata ondašnje populacije i to one u najboljim godinama, najvitalnije, najproduktivnije, pa ako hoćete – i najbolje, da bi nakon sto godina Smajlovićkina Politika krivicu za opadanje nataliteta svalila na grbaču fantomskih tridesetogodišnjakinja koje bi da se guze, a da ne rađaju.
Tako to biva – a može biti i gore – kada se dilberi koji nisu u stanju da urede sadašnjost – na koju se koliko-toliko može uticati – poduhvate uređivanja budućnosti, koja je u suverenoj vlasti Proviđenja – koje, opet, često uredi da budućnost onih koji ne obraćaju pažnju na sadašnjost bude gorka. Ali već je postalo zakonopravilo da srpski narod i senat redovno naseda na deklaracije, strpljivo čeka da mu naši državnici kolektivno reše probleme i da državničku brigu za opstanak nacije, nagrađuje masovnim izlaskom na birališta – u boljem – ili masovnom pogibijom u ratu, u gorem slučaju. Ne znam zašto mi ovo pade na pamet, ali pomenuću da mi je jedne zgode baba sera iz Kolarca, kivna na pesnike koji bi da pišaju, a da ne plate, rekla sledeće: „Ko nema pet dinara za pišanje, neka ne sedi u kafani, nego neka pije pivo pred prodavnicom i nek piša u strnjiku“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
