Ispravno pretpostavivši da će najavljena deklaracija opstanka u jednom delu javnosti izazvati osnovane sumnje na štošta već viđeno i učinjeno, šef prezidencijalnog kanabeta Selaković je pohitao da srpski narod i senat uveri u njenu suštinsku bezazlenost i dobronamernost, pa je blagoizjavio da će glavni cilj deklaracije biti „očuvanje jezika i kulture“, a na ontološkom planu – „srpskog nacionalnog bića“.
„Ako nema jezika“ – poentirao je dubokomisleni Selaković – „onda nema ni naroda“, i to je na prvo slušanje zazvučalo sasvim logično, kao ono Marlijevo No woman, no cry, ali zastanimo malo, šta ćemo, recimo, sa latinskim jezikom koga i te kako ima, iako drevnih Latina odavno nema? S pravom ih nema, bezbeli će graknuti neki cinik, stari Rimljani su zaslužili da nestanu sa lica sveta jer nisu imali ono što Srbi imadu – stranku poput SNS-a koje bi nacionalni nestanak u korenu sasekla deklaracijom o opstanku Rimske nacije.
Selakovića je – možda čak istog dana – demantovao niko drugi do jedan od saučesniku u pisanju deklaracije, Mile Dodik, koji je u Banjaluci – uz ogradu da taj dokument „neće biti pretnja nikome, niti velikosrpski projekat“ – otkrio da se deklaracija ipak neće baviti samo jezikom i kulturom, nego i radom na ujedinjenju Srbije i Republike Srpske, što je moju malenkost navelo na pomisao da je na nekom tajnom sastanku najumnijih srpskih glava, glavonja i glavešina skovan genijalni plan da se dignu ruke od Kosova, a da se zauzvrat izboksuje ujedinjenje RS i RS, jer „Srbi“ – kako je to postavio Mile – imaju suvereno pravo da odlučuju kao narod o svojoj sudbini. I pročaja, naravno.
E sad, Milov projekat je u političkom smislu sasvim legitiman, pod uslovom da se u njegovoj realizaciji ne pribegne oružanoj sili, što mi se – imajući u vidu da na ovim prostorima bez oružanih sukoba ne može da prođe ni seoski vašar – učinilo preterano optimistično i (seljački) idealistično, a da sam u pravu uverio me je efendija Zukorlić, poslanik sa SNS-ove liste, koji je iako u uvijenoj formi, odmah jasno stavio do znanja da bi, ako RS ode iz Bosne, Sandžak – sledeći isti princip kao i RS – mogao da ode iz Srbije.
Nesporno je da Srbi imaju suvereno pravo da kao narod odlučuju o svojoj sudbini, ali znate šta – to pravo je slično „ljudskom pravu na rad“ (o kome smo ovde već pisali), što će reći da ne deluje magijski i da nema silu prirodnog zakona kome se svako (osim, naravno, Srba) mora pokoriti. Naprotiv. Čini mi se da će najavljena deklaracija opstanka u okruženju izazvati slične efekte koje je vaktile izazvalo Miloševićevo „buđenje naroda“, a da će i posledice biti slične, ako ne i gore. Ali, boli nas dupe! Uskoro stiže šest MIG-ova, a uskoro će i srpske žene rado ići u vojnike, pa ćemo se – ako ne znamo da radimo – ponovo tući, dok nas srpski jezik ne nadživi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.