Babaserioznost

Kao što iz praksisa znamo, baba sere su dame koje za život zarađuju tako što čistoću kafanskih nužnika održavaju na prihvatljivom nivou, a zauzvrat stiču (ponekad i nasledno) pravo da naplaćuju sranje. Kao svojevremeni čest gost prestoničkih pajlzova – a i kao čovek „klozetske metafore“ (LJ. Smajlovićka) – u mladosti sam bio fasciniran institucijom babaserstva (o tome ću nekom drugom prilikom, to je tema za seminar) i na kraju sam baba sere i ovekovečio u scenariju za film Bumerang, u liku gospođe Jeftić, turbobabasere, koju je maestralno odigrala Milena Dravić.

Gornji se termin, međutim, ne odnosi na te svakog poštovanja dostojne dame u večitoj borbi sa amonijakom, fekalijama i rđavim platišama – svaka njima čast – nego na seratore i proser-efendije koji bi, da je počem bilo pravde, trebalo da završe kao baba sere u bifeu Lijander, a koje su sticajem mračnih okolnosti iz devedesetih uznapredovale do uglednih gostiju Hajata, koje su – po bagatelnu cenu tuđih života – uspele u životu i koje su počele da za život na visokoj nozi zarađuju praveći teška sranja i pride ih papreno naplaćujući. Pretpostavljam da ste dokonali na koje svate i na koja sranja cilja ova „klozetska metafora“. Ako ste dokonali, idemo dalje.

Da se poslovični Vlasi ne bi dosetili, gorepomenuti svati – nazovimo ih smrtnosni babaseratori – svoja su grandiozna sranja zaogrnuli plaštom samrtne nacionalne ozbiljnosti, a – da bi pojačali utisak – na sebe su umesto plavog babaserskog mantila navukli skupa firmirana odela, doduše sa diskretnim prorezom na turu, „oduškom“ za praziluk koji im je i dalje virio iz dupeta. Sad ćete vi bezbeli tražiti od mene da batalim teoriju i da ukažem na neki praktični primer babaserioznosti i ja vam, evo, izlazim u susret.

Ako ste gledali TV prenos stadionskog obeležavanja godišnjice progona hrvatskih Srba u Veterniku, verovatno vam nije promakao prizor Mila Dodika koji je naricanja i žalopojke sa opštenarodne bine pratio sa rukama skrštenim na guzici, delom zato da bi sakrio struk praziluka, delom zato što ga u suštini ista ta guzica zabole za stradanja muškaraca, žena i dece koji su – ni luk jeli ni luk mirisali – bili dvostruke žrtve: i Hrvatske vojske i Miloševića, ali, bogme, i nekih koji su pravili žalosno društvo Dodiku. Bez obzira na to što su majke esenesovske invencije od „obeležavanja“ napravile seosku priredbu, sa sve klapama „kolega“ koje zapjevaju i usijecaju, bez obzira što nije bilo sasvim jasno da li je to skup narodne žalosti ili narodno veselje, kakav god, dakle, skup bio morao je biti propraćen dužnim pijetetom svakoga i svih, a patrijarh Irinej – koji je program pratio oslonjen na pastirski štap – taj je štap morao olupati o Milovu glavu, ne bi li ga naučio osnovnom redu.