Državu je najbolje uporediti sa jednom od njenih ključnih institucija – poštom. Krajnje svedeno, smisao pošte je da, za određenu naknadu, uredi da pismo predato u mestu A bude dostavljeno na adresu u mestu B. Stvar sa državom je nešto komplikovanija zbog toga se, za razliku od pošte čiji je delokrug rada ograničen na prostor, njeno delovanje proteže i na vreme. Što će reći da država mora da nađe način da „pošiljku“ aktuelne realnosti – za to uostalom uzima naknadu u vidu poreza – dostavi na bezbednu adresu u budućnosti.
Stvar od presudnog značaja i za državu i za poštu jeste – prohodnost komunikacija. Ako su putevi razvaljeni, ili ih uopšte nema, pisma će verovatno stizati na naznačene adrese, ali vesti će biti zastarele i neupotrebljive. Svedemo li stvar do kraja, naša država se ponaša kao veoma čudna pošta. Već decenijama ona uporno šalje gomile falsifikovanih pisama na nepostojeće adrese. Budući da po prirodi stvari takve pošiljke ne mogu biti uručene, naša država-pošta prekida komunikaciju sa adresatima. Što i ne bi bilo tako tragično kada se neuručene pošiljke ne bi gomilale u magacinima i na kraju počele da zagušuju komunikaciju među samim službenicima pošte koji se dele na nekoliko frakcija. Svaka od tih frakcija uverava korisnike poštanskih usluga da je upravo ona ta koja je sposobna da pošiljku naše stvarnosti isporuči na jedno udobno mesto u budućnosti.
U međuvremenu sve službeničke frakcije, neka manje neka više, otvaraju vrednosna pisma građana, uzimaju iz njih novac i dragocenosti, smatrajući da im istorijski značaj isporuke daje pravo da tako postupaju. Stvar se komplikuje. Da bi zabašurila loše poslovanje, pošta počinje da se upušta u organizaciju venčanja i putovanja; bavi se teologijom, ali i popularnom muzikom i promocijom sporta. U jednom momentu, među visprenijim poštarima rađa se ideja da odgovornost za loše funkcionisanje snose zavere poštâ iz okolnih i dalekih zemalja. Ta doktrina naučava da je naša pošta specifična, da ima identitet, a to izaziva zavist. U opticaj se pušta parola: „Živela pošta“. Nije to kraj nevolja. Usled prekida realne komunikacije i opsednutosti poslovima u glavnoj pošti, pošta u K. se osamostaljuje. Direktor pošte se budi iz letargije i preduzima mere. Najpre lansira parolu: „Pošta u K. je POŠTA.“ Potom organizuje zbor radnika pošte, na kome poštari u znak protesta, demoliraju POŠTU. Ratoborniji poštari odlaze i korak dalje i smelo zapale dva poštanska sandučeta odmetnute pošte iz K. Konačno, uz velike napore, rukovođenje poštom preuzima „reformatorska“ garnitura koja obećava da će se POŠTA ubuduće baviti poštanskim poslovima. Ali ne lezi vraže. Novi poštari su donekle preformulisali bajku o pošti i satreše se od napora da je takvu kakva je isporuče u budućnost, na adresu u međuvremenu temeljno promenjenog međunarodnog poštanskog sistema.
Nego da se okanem egzopovskog jezika. Svaka sličnost POŠTE sa državom Srbijom je namerna. Ko misli da preterujem, neka pogleda mrežu puteva i pruga u našoj POŠTI. To je ogledalo države. Smrt komunikacije. Raspad poštanskog sistema. Srećna nova!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
