Bajonet protiv helikoptera

Politički jaganjci su utihnuli, natezanja oko toga koja će divna divna stvorenja sedeti „na vladi“ cupkaju u mestu, nema nam druge nego da se okrenemo recikliranju događaja iz prošlosti – aferi pad helikoptera, recimo, koja je onomad dobila i sudski epilog. Nadležni Višnji kadiluk bio je decidiran – za pad helikoptera niko nije kriv, iz čega bi laik mogao izvući zaključak da je helikopter sam poleteo, sam pao, loša sreća, žalimo slučaj, naše saučešće i onaj moj vuk opet pojede magarca. Zlosretni helikopter, međutim, nije poleteo iz čista mira, da bi se posada provozala po gustoj magli, nego je posadi helikoptera, ako me pamćenje dobro služi, bilo naređeno da poleti, a beše procurila i informacija – ubrzo demantovana „sa državnog vrha“ – da mu je naređeno i gde da sleti. Da li je mesto na kome mu je naređeno da sleti bilo pogodno za sletanje po neviđelici? Stručnjaci za letenje helikoptera po magli ustvrdili su da nije. Ali ako to mesto nije bilo pogodno za sletanje, bilo je i te kako pogodno za televizijsko slikanje sletanja. Znate već priču, da ne obnavljamo to sumorno gradivo.

Takozvani lanac komandovanja vrlo je ozbiljna stvar, pomalo rigidna, ali ovosvetske vojske moraju tako da funkcionišu, jer bi se u suprotnom pretvorile u hajdučke družine, a ionako sve više na njih liče. Dakle ovako – kad ti nadređeni naredi da uradiš ovo ili ono, tebi preostaje samo da kažeš – razumem, druže (ili gospodine, menja se to u Srbiji) pukovniče – i da pristupiš izvršenju naređenja. Povoljna okolnost je što se i „drug pukovnik“ nalazi unutar lanca komandovanja, pa ako mu se omakne da izda naređenje iz koga proizađe šteta, onda „drug pukovnik“ – makar on bio i pukovnik u civilu, ako razumete šta hoću da kažem – biva pozvan na odgovornost i potom odlazi u KP Dom Zenica. Za SFRJotov vakta i vakta počivše JNA nije bilo tako! Evo, recimo priče iz mojih vojničkih dana. Jedan momak iz moje jedinice izgubio najobičniji bajonet – ili će pre biti da mu ga je neko ukrao – i šta? Kako šta! Čuda i pokore. Mesecima je trajala istraga, cela je brigada išla na saslušanja kod oficira na bezbednost, cinkaroši su radili punom parom, furtutma opšta, koja ne znam kako je završila jer sam u međuvremenu odslužio vojni rok i otišao kući.

JNA je manično vodila računa o svakom bajonetu, što danas može izgledati sitničavo, ali zahvaljujući toj maničnosti helikopteri RV i PVO nisu padali s neba kao kruške, zato što ih niko nije slao na nemoguće misije, a pogotovo ne radi slikanja i ubiranja političkih poena. Vidim pre neki dan da je Vojska Srbije kupila od Rusije dva ganc nova helikoptera, a videh na televizoru da je ponosni Oco Vučić lično seo u pilotsku kabinu, što me navede na pomisao da bi – ako mu se ponovo ukaže prilika za spasilačku misiju po magli – mogao sam da poleti – kad hoće – i da potom sleti – gde hoće.