Balada o stolici i dupetu

Da materija od kojih su načinjena sedala nema svojstvo neprobojnosti, vaša dupeta bi propala, pa biste ljosnuli na patos. Čak i kad se smeste u stolicu, dupeta po navuci (i sili fizičkih zakona) nastavljaju da teže nadole, ali stolica im postavlja granicu. Kao da im kaže: dupeta, no pasaran!

E sad, ako srpske vlasti (svih vremena i boja) zamislimo kao jedno veliko, nezajažljivo dupe – što je poređenje mnogo umesnije nego što izgleda – a srpsku opoziciju (takođe svih vremena i boja) kao stolicu, zapazićemo da dupeta srpskih vlasti ne samo da teže nadole, nego udarnički radi na propadanju, ali da za razliku od svojih sestara iz fizičkog sveta, srpske opozicione stolice ne poseduju svojstvo neprobojnosti, to jest – ne zadržavaju dupeta u njihovom propadanju.

Možda se pitate zašto to ne čine? Eh, zašto! Zato što se nadaju da će se jednoga dana uloge biti zamenjene i da će ona postati dupeta, a da će vlast spasti na stolicu. U takvom stanju guzično-stoličnih pretumbacija, ipak postoji jedna konstanta, a to je beskonačno propadanje.

Balada u stolici i dupetu bila je uvod u nastavak mini serijala o seljačkoj političkoj filozofiji. Kao što juče apsolvirasmo, umesto što živimo u zlehudoj nadi da će jednoga dana svirepo dupe – iz koga viri praziluk – i koje nam sedi na grabačama biti zamenjeno blagočestivijim dupetom iz koga viri jastog i koje ima sve zube i tečno govori engleski, zar ne bi bilo probitačnije da svi skupa poradimo na demontaži političkog sistema vidovdanskog samoupravnog burazersko-džiberskog pluralizma, a u tom bi poslu trebalo da nam pomogne opozicija, kao što je vaktile (dvehiljadite) i učinila i u čemu bi – da složni burazeri nisu likvidirala Đinđića – vrlo verovatno i uspela.

Pomaže li nam opozicija? Ma jok! Današnja opozicija – ako se TO uopšte može tako nazvati – svoju delatnost zamišlja kao pripovedanje beskrajne priče o Vučićevim svirepostima i nepočinstvima, u idiotskoj nadi da će ga tom pričom ogaditi širokim narodnim masama i u još idiotskijoj nadi da će Vučića sa prestola zbaciti zajebantskim protestima studentarije nosača žute patke. Čuste li vi makar jednog lidera opozicije da govori o neophodnosti demontaže sistema plemenske kakistokratije, u kome mesto u društvenom (bes)poretku (svih boja) ne određuju kvalitet i sposobnosti, nego lojalnost vođi i veština analne speleologije. Zbog ograničenja koja karakterologija postavlja mom spisateljskom dupetu, nastavak džaba krečenja sledi sutra, za kraj će biti dovoljno da kažem da opoziciona priča o „zatucanom i krezavom narodu“ sa kojim se ništa ne može uraditi ne pije vodu jer je isti taj narod – kada je prepoznao da se stvari kreću u boljem pravcu – prvoj postmiloševićevskoj vladi poklonio više glasova nego što ih je dao Vučiću.