Bela kafa razdora

… kao motivaciona govorancija za projekte restauracije Dušanovog carstva i ujedinjenja Srba „svih i svuda“, bila je, kako to Anglosasi kažu, cutting edge ideologija – umal ne napisah tehnologija – a Srbija je, mimo običaja (naročito današnjeg), išla u korak sa okolnim svetom, a u nekim je stvarima i prednjačila. Voli Srbija da bude „lider“, pa to ti je.

Hajde da obnovimo gradivo. Beše to druga polovina XIX veka, vreme takozvanog sturm und dranga, „nacionalnih buđenja“ i projekata ujedinjenja nacija. Tada su – u granicama manje-više istovetnim današnjim – nastale Nemačka i Italija, kojima je naruku išla relativna nacionalna homogenost na teritorijama predviđenim za ujedinjenje, što sa Srbijom nije bio slučaj, kao što ni danas nije. Još je nešto u Italiji, a naročito u Nemačkoj, bio slučaj, a u Srbiji nije, niti je danas.

Drevni, naime, oci italijanske i nemačke državnosti nacionalna ujedinjenja su shvatali kao čisto sekularni, politički čin, ne praveći pitanje od verskih osećanja pripadnika svojih nacija, što u Srbiji nije bio slučaj, pa si u ondašnjoj (a bogme i današnjoj) Srbiji, ako si hteo da budeš Srbin, morao biti pravoslavne vere. Ko to nije hteo, svejedno što je bio, a verovatno i hteo da bude Srbin, označavan je kao „Turčin“ ili „Šokac“ .

Čak se i na Srbe iz takozvanog „preka“ popreko gledalo, ne, međutim, zbog toga što nisu bili pravoslavni (bili su sto puta pravoslavniji od šumadijskih i moravskih gegula i gedžovana) nego zato što su (većinski) znali da čitaju i pišu i što su – viđi vraga – ujutru pili belu kafu, sumnjivi napitak nedostojan pravog Srbina. Verovatno sad mislite da je ovo sa belom kafom neka moja zajebancija. Ali uopšte nije. Iako beznačajna, to je istorijska činjenica. Pijenje bele kafe je u to vreme bilo znak „višeslojnog agenturnog delovanja“.

E sad, ako bi neki demograf stisnuo muda, relativno bi lako mogao ustanoviti koliko bi – da ne bi verske segregacije – danas bilo miliona Srba više, kao što bi albanski kaunterpart našeg demografa isto tako lako mogao ustanoviti koliko bi miliona Albanaca bilo manje, da su drevni albanski nacionalni oci postupili kao njihovi serbski kaunterparti, pa albansku nacionalnost uslovili pripadnošću islamu.

Kako smo napred pokazali, procese rasrbljavanja, te noćne more Slobodana Antonića i Koste Čavoškog, pokrenuli su upravo Srbi „sa dna kace“, koji uopšte nisu bili pravoslavni fundamentalisti, kako bi onaj naš Marsovac mogao pomisliti – daj Bože da su (većinski) znali Očenaš – nego su u (formalnoj) pripadnosti pravoslavnoj veri videli idealan instrument za najstariji srpski zanat – vladavinu, otimačinu i muljavinu pomoću stvaranja razdora i ovekovečenja zatucanosti. Tako je bilo i tako je nastavilo da biva do dana današnjeg. Ovde stajem, a nastavljam u ponedeljak. Više ionako ne bi stalo u vaše glave.