Beli kašmir

I tako: ako ljubav bude obostrana, a sve su prilike, eto ti plodne saradnje, eto džakova para, eto atomskog štita, a biće – kao u vremenima kada se drug Stari mirio sa Rusima – i šita. Mislim na takozvani „beli kašmir“ koji se (možda i pod nadzorom KGB-a) uzgajao u Zakavkazju, a koji se sedamdesetih godina u Beogradu mogao kupiti po pristupačnim cenama.

Pre nego što pređem na stvar, ako uopšte pređem, moram se vratiti u davne sedamdesete, čisto da posvedočim da su ludačke teorije ovde uvek imale svoje gorljive sledbenike i propovednike. Jedan me je hadžija, sa kojim sam se povremeno (mada ne baš rado) družio – da mu ne pominjem ime, pokojni je (prešao sa šita na heroin) – noćima i noćima ubeđivao da je ondašnji Vladimir Vladimirović, to jest Brežnjev, svako malo slao drugu Titu pošiljke „belog kašmira“. Onako, drugarski, državnički. Da mu se nađe, zlu ne trebalo. A zna se, tamo gde se ima, tu se i prosipa, pa su tako, saglasno pokojniku, viškovi dospevali i na ilegalno tržište. Šta da vam kažem: čovek nije bio član SKJ, nije nešto naročito ni mario za Tita, ali je voleo, kao i većina Srba, da stvar dobije na težini.

Nikako mu, međutim, nije uspevalo da me ubedi. Em sam čisto sumnjao da je Spiridon Mekas bio sklon takvim stvarima, em – sve i da je bio sklon – sumnjam da bi imao problema da ih nabavi, a da pritom ne traži uslugu od Nikolaja, tako li se beše zvao? Ali počivši je širio tu priču i priča se, bogme, vremenom primila. Postala, da kažemo, jedan od idiotskih beogradskih mitova, takoreći aksiom, koji se ne dovodi u pitanje.

Ali, kao što rekoh, mitotvorac je tavorio na marginama društva, godinama se snalazio kako je znao i umeo, odvajao od usta da bi se drogirao, sve dok, na kraju, jednoga dana nije zamakao. Ni na pamet mu, međutim, nije padalo da se kandiduje na izborima za mesnu zajednicu, da i ne govorim o višim strukturama. Što smatram velikom nepravdom. Jer je čovek, bog da mu dušu prosti, bio vizionar, rodonačelnik spoljne politike demokratske Srbije, a da to nikada nije saznao. To što državotvorci poput Koštunice i, sada, Nikolića najverovatnije ne konzumiraju „beli kašmir“, nego se zadovoljavaju sarmama, uopšte ne znači da smo skrenuli sa politike „belog kašmira“. Koga, inače, više nema ni za lek.