Beograd, Andrićgrad na vodi

U utorak 22. 12. tekuće godine u 15.05 h PM – poslednja provera – broj podfamoznih komentara bio se popeo na 154 (and counting).

Preovladavali su – što se moglo i očekivati – „rođeni Beograđani“, što je u pogledu u ovdašnjoj naopakoj postavci stvari ekvivalent kasti brahmana u Indiji, s tim što brahmanima ne viri praziluk iz guzice.

„Rođeni Beograđanin“, to vam je rođeni brat mitološkog „Dobrog Srbina“.

Kao što „Dobri Srbin“ samim tim što se – ni luk jeo ni luk mirisao – rodio kao Srbin, momentalno postaje natčovek i div junak koji ima prava na sve, tako rođeni Beograđanin činom rađanja u Beogradu postaje velegrađanin, biće superiorno u odnosu na nebeograđane, tj. „provincijalce“.

Lično poznajem nekoliko dečaka i devojčica iz zapadne Srbije – sada su to već zrele osobe – čiji su se majke tendenciozno porađale u Beogradu ne bi li u rubrici detetovog rodnog lista „mesto rođenja“ pisalo – „Beograd, Savski venac“.

Beograd nije samo glavni grad Srbije, Beograd je – kao dva u jedan – istovremeno i Velika Srbija u granicama njenih skromnih mogućnosti.

Manje više svi velikosrbi iz vaskolikih pripizdina srpskog sveta naselili se u njemu i udarnički rade na pripajanju prostora „srpskog sveta“ koje su sami napustili.

Lično poznajem nekoliko uglednih velikosrba – naročito onih iz Bosne i Crne Gore – kojima je u pripizdinama sasvim dobro išlo, ali koji su danonoćno pravili pizdarije ne bi li došli pod udar partije ili zakona i tako stekli status „progonjenih Srba“ koji im je garantovao da – nakon što Ćosića ritualno poljube u dupe – steknu beogradsko državljanstvo.

Čukununucima Hegelove pijačarke na znanje – Beograd nije kasaba zbog urbanističkog haosa i manjkave kanalizacije, Beograd je kasaba zato što u njemu (od vrha do dna) vladaju orijentalnokasabski društveni odnosi, doduše sa obrnutim predznakom.

Samo je u kasabi mogući da jedan državni činovnik – u datom slučaju Guzijan Jeremić – državnim novcem otkupi bliskog mu Đerzeleza, da posle toga onaj moj vuk pojede magarca, a da činovnik politički preživi i da posle svega – sa prestolonasledničkim ambicijama – kritikuje nepodopštine vlasti jedva malo lošije od one u kojoj je on „participirao“.

U Andrićevim bosanskim pripovetkama stvar stoji ovako. Lokalni otomanski moćnici jesu uzapićivali raznorazne veselnika i puštali ih nakon što za njega dobiju otkup, ali otkupninu nije plaćala država nego privatna lica.

U Andrićevim pripovetkama takođe možete pročitati da sultan taj i taj veziru tom i tom koji mu se nešto zamerio oduzme imanje, naše pak hronike beleže da je premijer bajagi demokratske vlade – u datom slučaju Referendumski Lopov – muljatoru koji mu se nešto zamerio – u datom slučaju Radulović – oduzme lanac samoposluga i pokloni ga muljatoru koji mu se uvukao u dupe, u datom slučaju Miškoviću.

To bi bilo to, velegrađani.