Bezbrojno stanje

Otuda mi nije baš najjasnije grdno ibretenije koje se podiglo kad su procurili podaci o nameštanjima, muljavinama i manipulacijama brojkama obolelih i umrlih od kovida 19. Samo su idioti i oni koji nisu savladali našu davnašnju lekciju o „dogovornoj stvarnosti“ – dakle manje-više svi – mogli očekivati da će u društvu koje se faktografije i istine plaši više nego promaje i pomračenja Sunca podaci o broju zaraženih i umrlih biti tačni.

Govorim o društvu u kome sam prigodom obeležavanja godišnjice „zločinačke agresije“ na državotvornom radiju – koji iz mazohizma slušam u krntiji – čuo da je tokom bombardovanja „poginulo OKO tri hiljade ljudi“. Ako bi, međutim, u istom tom društvu šef smene u klanici na pitanje direktora – „je li, Petroviću, koliko smo goveda danas zaklali“ – odgovori „pa tako, druže direktore, oko dve i po hiljade“, ne bih nikom preporučio da se nađe u poslovođinoj koži.

U tom društvu – pardon, mačijem jebalištu – brojno stanje zaklanih goveda mora biti egzaktno, dočim se brojke zaraženih, umrlih i ubijenih ljudi podešavaju u skladu sa političkim potrebama.

Kad sumanutim srpskim politikama zatreba, te se brojke umanjuju – kao u recentnom slučaju epidemije – ali ako sumanutim politikama tako odgovara, onda se cifra višestruko uvećava, kao u slučaju jasenovačkog pokolja gde je broj ubijenih povećan na okrugao milion.

Treba li reći da su sva ta smanjivanja i uvećavanja broja mrtvih duša bajagi sračunata na narodnu polzu, koja se – ovo je gvozdeno pravilo – žestoko olupa o narodnu glavu.

Tako se apsurdnim povećavanjem broja Srba zaklanih u Jasenovcu išlo na izazivanje međunarodne empatije nad srpskom stradalnošću i polaganje prava na „zemlju“ u kojoj su stradalnici sahranjeni, a dobilo se da je zbog halucinantno preuveličane brojke stradalih izgubljen svaki kredibilitet, pa je umesto realne (zastrašujuće) cifre kao zvanična prihvaćena (verovatno) bitno umanjena.

Zašto bi epidemija bila izuzetak od pravila da se Srbija sa egzaktnom faktografijom pomirit ne može. Ja sam, recimo, očekivao mnogo drastičnije muljavine, a to što ih nije bilo (hm, da li ih nije bilo?) nije bilo znak početka uvažavanja činjeničnosti, nego stvar političke procene.

Ne mogu, naravno, dokazati ali smem se zakleti da je bilo majki političke epidemiologije koje su predlagale i suprotno – da se umesto umanjivanja zvanične brojke obolelih i umrlih – ide na uvećanje.

Ko biva… „Daj mamicu im jebem da sutra objavimo da je obolelo 15.000, a umrlo 1.350, pa da vidimo da li će onda izlaziti.“ Možda bismo i to fasovali da ne bi izbora, pa je – tamo gde treba – procenjeno da je bolje ići na smanjivanje.