Gvozdeno pravilo je sledeće: ne sme se reći ništa loše ni o čemu što je srpsko.
Nebitno je da li je to stvarno nešto loše ili je u pitaju neka glupost. Setite se samo furtutme – umalo pa međunarodnog skandala – koja je izbila kad se neka srednjoamerička stand up jebilda nešto posprdnula sa Srbima. Umalo ljutita protestna nota nije upućena na atresu Stejt departmenta.
Ako se onovremeni MIP – u to vreme pod komandom Guzijana Jeremića – u poslednji čas uzdržao od pravljenja samog sebe većom budalom nego što jeste, Institut Batut – koji je moja malenkost u romanu Dugovečnost nabedila da u saradnji sa Vladom Srbije proizvodi serum kretenizma – nije.
Presavio je Institut „Batut“ tabak i – kako moja omiljena smrdara, Blic, izveštava – „od Italije zatražio informacije o tome na osnovu čega je utvrđeno u italijanskoj pokrajini Veneto da je „srpski virus“ korona agresivniji od onog u Italiji“.
Ništa mi ne bi jasno. Ako su se vaktile MIP-ovci – koji su (većinski) budalesine uzdržali od dodatnog budalesanja, zašto su se, zapitah se, batutusti – nazovimo ih tako – koji nisu budalesine odlučile da se budalesaju.
Jer, pazite, izjavu o agresivnosti srpskog virusa nije dao neki italijanski virusolog ili epidemiolog, nego regionalni politikant, ni za dlaku bolji od nekog našeg… Da, da, politikanti svih zemalja su vrlo slični, a to što je manje-više svuda bolje nego u Srbiji, posledica je što su inostrani politikanti ograničeni sistemom.
Nije mi, međutim, trebalo dugo vremena da dokonam u kom grmu leži zec. Batutovo protestno pismo je napisano iz (realnog) straha da bi neki domaći politikant mogao batutistima nabiti na nos nebrigu za nacionalne interese srpskih virusa, koji ne ugrožavaju samo zdravlje, nego i fotelje.
No, dobro. Ako se o srpskom virusu u tuđini ne sme reći ništa loše, na domaćem terenu domaća politika „struka“ ne nalazi lepu reč za virus, još manje za takozvane građane, ponajmanje za neke (koje li Bože) medije koje dr Kisićka i dr Brnabićeva združenim snagama – iako biranijim rečnikom nego proletos – optužuju za neodgovornost i „podrivanje poverenja u krizni štab“.
Znam da se ponavljam, ali ne mogu da odolim. Sindrom doktora Šulca, pa to ti je. Kenjam se ja na Krizni štab kome poverenje može biti podriveno proverenim činjenicama i suštim istinama i čiji krizni članovi jedan drugome ulaze na jedno, izlaze na drugo uho i jedni drugima neprestano skaču u usta.
Imam još zamerki na račun kriznih štablija/ki. Pogrešna je, dame i gospodo, adresa na koju upućujete žalopojke o prebukiranosti bolnica, preopterećenosti zdravstvenog sistema i premoru lekara.
Da vaši poslodavci (doduše i oni pre njih) nisu zidali škole po Palama, gradili jarbole od 300 metara, nacionalne stadione, fontane površine Palićkog jezera i ostale trice i ku(r)čine i da nisu bednim platama u Švajcarsku i Nemačku oterali lekare i medicinsko osoblje, ovo kroz šta prolazimo bi bilo isto, samo bi sve bilo mnogo lakše i neuporedivo manje odvratno.
Jel mi ova bila ka vladičina?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.