Bombarderski Gazimestan

A evo šta je napisao „dejank“: „Paganskom kultu NATO bombardovanja i večne ojađenosti zbog njega“. Reče ovaj “pisac“ i tako pljunuo na sve poginule i ubijene u NATO bombardovanju, njihove porodice i ovaj narod. Čovek koji se podsmeva stradanju svog naroda, počevši od neprežaljene male Milice, do heroja koji su dali život braneći ovu zemlju i narod, da bi sada ovakvi poput ovog nesretnika mogli da nam sole pamet. Da imaš imalo obraza, časti i morala, a nemaš…“.

Mislite li vi da su „dejank“ (i stotine hiljada njemu sličnih) vaistinu očemereni zbog davnog NATO bombardovanja, pogibije male Milice, svih poginulih i ubijenih, zbog njihovih porodica i ovog naroda? Ma jok! Čisto sumnjam da ikada – osim o godišnjicama bombardovanja, ili kad im se pruži prilika da pokažu pravovernost – uopšte i pomišljaju na bombardovanje i zla proistekla iz njega, što je stvar koju im ne treba zameriti, koja je, štaviše, prirodna, jer se – svugde osim u Srbiji – ovozemaljski život nastavlja zahvaljujući neprestanom prevazilaženju tragedija.

To opet ne znači da „dejank“ – kao uostalom i svi mi – nije (i to s dobrim razlozima) često očemeren, ali on iz lojalnosti i „po naređenju odozgo“ misli da se stanje očemerenosti može prevazići pseudosakralizacijom očemernosti i – pardon – investicijama iz Kine. Previše bi bilo očekivati da „dejank“ i njemu slični primete da je besramna politizacija parastosa žrtvama bombardovanja i pretvaranje tihih komemoracionih skupova u masovni miting – koji sve više poprima obličja Miloševićevog Gazimestana – zapravo izrugivanje poginulima i skrnavljenje njihovih grobova.

Iz nekog razloga gornja priča me je vratila na početak osamdesetih, na tada vrlo popularnu seriju tribina o Kosovu u organizaciji Udruženja književnika Srbije. Otišao sam na tu tribinu dvaput ili triput i onda sam prestao da ih posećujem. A evo zašto? Zato što bi se visoki govornici, sve bard do barda i moj do mojega – nakon što bi izdeklamovali srceparatelne i žalobne reči o Kosovu ravnom i lepoj slici kojoj je Arbanas iskopao oči – odmah po završetku govorancija u stampedu sjurivali u Klub književnika gde bi momentano počinjao krkanluk, veselje i sveopšta zajebancija. Zapitao sam se tada kako li su bardovi uspevali da u trenutku pređu iz moda stravične očemerenosti prebace u mod raspojasanog veseljaštva, ali se u ono vreme nisam mnogo uznemiravao zbog toga jer sam računao da će nakon demokratizacije politika onog legendarnog podnarednika otići u ropotarnicu istorije, ali sam se – što kaže „naš narod“ – žestoko zajebao u računu.