Božićna poslanica

Crkveno tijelo za koje do prekjuče nijesam bio čuo, za koje nisam siguran da je u saglasju sa ustavom SPC – „Episkopski savjet Srpske pravoslavne crkve u Crnoj gori“ – na čelu sa (za sada) mitropolitom Amfilohijem „poručilo“ je Vučiću da nije dobrodošao na sjever Crne Gore.

U međuvremenu se po Crnoj Gori, Brdima, Primorju i Skenderiji pronela vest da Amfilohije Vrhovnom Srbinu Vučiću, ukoliko se drzne pa dođe na sjever, sprema „sačekušu“ – protestnu, ne letalnu – a već se odavno pronose glasine da Amfilohije, ako mu se već omaklo da sedne na tron Svetog Save, ne bi imao ništa protiv da sedne na tron Svetog Petra Cetinjskog, pa onda polako, uz Božiju pomoć, i na tron svetog apostola Petra. Rim je prekoputa Primorja.

A za to vreme NJ. S. glasom vapijućeg u pustinji poziva – a poziv će zasigurno ponoviti i u njegovoj božićnoj poslanici – na „jedinstvo srpskog naroda“. Već decenijama ja lupam glavu na koje to jedinstvo misle NJ. S. i nedremani pozivari na jedinstvo srpskog naroda.

Previše je tu, čini mi se, uslova da bi čovek bio nacionalno jedinstveni Srbin.

U XIX veku nisi mogao biti Srbin, ako nisi bio pravoslavne veroispovesti, sada se stvar usložnjila pa možeš biti (loš) Srbin, ali ne možeš biti pravoslavan, ako si (slučaj moje malenkosti) potpisao peticiju protiv papocezarističkih ambicija mitropolita hrišćanske crkve koji umesto da oživljava mrtve, drži opelo živima.

Iz redova monaštva i sveštenstva SPC do mene su proteklih dana stali stizati zilotski SMS-ovi puni bratske ljubavi u kojima mi se stavlja do znanja da bi moja malenkost zbog smrtnog greha potpisivanja peticije možda mogla biti „odlučena“ od svetih tajni, na šta sam odvratio SMS-om da je odlučivanje stvar slobodne odluke davača svetih tajni, ali da je – drzne li se neko da me „odluči“ – stvar moje slobodne odluke da iz takve SPC uzmem „ispisnicu“ i pređem u neku crkvu koja je u stanju da pravi razliku između vere, nacionalnosti i političkih različitosti.

Istovremeno, sadržaj tog SMS-a stavljam na znanje i ravnanje NJ. S.-u, Sinodu SPC i (ako se nađem u Crnoj Gori) Episkopskom savjetu SPC u Crnoj Gori.

A sada malo Božićne veronauke. Pometnjom jezika – tj. rascepom do tada jedinstvenog ljudskog roda i posledičnim nastankom naroda – Premudrost Božija je htela (i uspela u tome) da spreči upravo ono na šta nas huškaju – jedinstvo u pozemljarskom čoveštvu, koje – kako vidimo – neprestano proizvodi razdore.

Što je, mada ne izgleda tako, u stvari dobra vest. Stari ljudi umiru, stare forme se raspadaju. Hristo se rodi!