Danas je Badnji dan, sutra je Božić, red je da praznična kolumna bude napisana u dušekorisnom tonu. Pošto pretpostavljam da ste se iz porodičnih novinčina i preko porodičnih televizora već obavestili da je suština praznovanja Rožedestva Hristovog sastoji u sečenju badnjaka, posipanju poda slamom i nabijanjem pečenice na ražanj, meni ne preostaje ništa drugo nego da se pozabavim slučajem 18.000 pokvarenih torti.
Šta je tu dušekorisno, graknuće zakerala. To je trivijalno, dodaće malo načitanija zakerala? Zašto nam sad pokvarenim tortama kvari praznično raspoloženje, graknuće unisono. Ne trčite pred rudu. Drevni oci pravoslavne crkve vaktile su naučavali da su hrišćanski praznici (u njihovo vreme drugih nije ni bilo) ponajmanje krkanluk i piće, a mnogo više prilika da se – oslobođeni radnih obaveza – upustimo u preispitivanje duša. Nekad bilo tako, više se i ne spominje. No, dobro, da ne tupim, zaspaćete. Šta me je, dakle, navelo da pišem o pokvarenim tortama. Na prvom mestu – basnoslovno pokvarenjaštvo dilbera kojima je palo na pamet da pokvarene torte pokupe sa deponije i da ih vrate na tržište. Kao da već čujem bolećive glasove humanista koji dobacuju iz off-a: Šta će ljudi, beda ih naterala, možda nemaju posao, moraju da prehrane porodice! Nisam zalazio u sitna crevca rečene afere, ali čisto sumnjam da dileri bajatih torti nemaju posao, a ako ga zvanično i nemaju, sigurno nisu sirotinja. Osamnaest hiljada torti je poprilično velika gomila, da bi se ta gomila prebacila sa đubrišta do prodavnica, potrebna je (verovatno) plaćena radna snaga i logistika, a to su stvari koje – složićete se – sirotinja nije u stanju da si priušti.
Pre mi se čini da je tu reč o tipovima pokvarenijim od pokvarenih torti, o malim biznismenima opšte prakse, bezobzirnim muljatorima, sklonim parama, a nesklonim radu, sorti, dakle, koja je u zemlji Srbiji počela da se naglo množi počev od devedesetih naovamo. Mada, kad malo bolje razmislim, rekao bih da dileri pokvarenih torti u Srbiji nisu ni toliko nova ni toliko usamljena pojava. Svi, pretpostavljam, znate za devetnaestovekovnu priču o kačicama ekološkog pekmeza izvoženim u Englesku u koje su vredni srpski domaćini – da uštede na pekmezu – uvaljivali kamenice, pa na kraju prošli kao bosi po trnju.
Svi, nadalje, znate za priču o srpskom automehaničarskom domaćinu (sticajem okolnosti i ja sam bio njegova žrtva) koji je noću na auto-put postavljao betonske blokove, pa posle, kad neko naleti i kad se razbije ko dulek, pravio dobar posao na popravci havarisanih krntija. I – uopšte – verujem da je svako od vas, makar jednom u životu, bio žrtva nekog preduzimljivog srebroljupca koji nije birao načina da se domogne lakog keša. Može li se s takvima izboriti? Čisto sumnjam? To bi predstavljalo pokušaj “promene srpske svesti”. Hristos se rodi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
