Brzina, hitrina

Pre nego što zađemo u sitnija crevca, napominjem da to nisu samo zanati, nego i jedna od ključnih odlika nacionalnog karaktera.

Prelazimo na stvar.

Tajna uspeha srpske brzine na zlo i hitrine na grabež – koje po pravilu završavaju u beskonačnoj seriji neuspeha – krije se u tome što se ti zanati predstavljaju kao brzina i hitrina za opšte dobro, najčešće za dobro Srbije. Kako to? Lako.

Ako se, recimo, nalazite u stanju permanentnog neizdrža i rastrojstva, pa poželite da nekog napušite ili da mi se nane nanine, a pritom da od toga vidite i neku vajdu, onda to zbog vekovne orijentalne potujenosti – još jedne od odlika nacionalnog karaktera – nećete učiniti u svoje ime, nego ćete sačekati da onaj na koga ste se nameračili počini neko krivično delo protiv naroda i države, pa ćete ga napušiti i nanu mu naninu obljubiti u ime naroda i države.

Ako se dogodi da niko ne počini napred pomenuto delo, onda složna braća izmisle da je počinjeno – kao nedavno u slučaju Desanka – i krenu u napušavanje i karanje počiniočeve nanine nane. Pašić i Referendumski Lopov taj fenomen zovu „narodni odisaj“.

Bez obzira što mudrost „našeg naroda“ dalekovido poučava da je „brzo, kuso“, niko u Srbiji – i Prvoj i Drugoj – ne daje na to ni pet para.

Ono, fakat, Druga, „građanska“ Srbija i krugovi dvojke si laskaju da je brzina na zlo i hitrina na grabež ekskluzivna odlika Prve, krezave i naprednjačke, ali moja kuhinjska sociološka istraživanja pokazuju sasvim drugačiju sliku.

Ključni dokaza za moju tvrdnju, Bećkovićkinu noćnu moru, da „smo svi isti“ je priča o akciji „beli listići“. Šta to pričam, pitaće me podfamoznost. Gde je tu brzina na zlo, gde hitrina na grabež. Eh, gde. U detaljima, gde đavo ionako obitava.

Idejni tvorci, huškači, ubacivači belih listića i crtači Čiča Gliša i dan-danas tvrde da su im namere bile dobre, možda čak i plemenite – strmopizditi JexS-a & Co posle čega će, je li, Srbijom poteći reke meda i mleka. Dogodilo se, međutim, da su zbog teškog, ali predvidivog zajeba u računu Srbijom potekli potoci govana i žuči.

Što ukazuje da menadžment belih listića nije bio vođen idejom nekog dobra, nego porivom da se JexS-u, koji je izneverio sve nade njihove, nanese zlo. Odziv je, treba li reći, bio masovan. Biti „beli listić“ bilo je baš in i šik.

Kada su se potoci govana i žuči pretvorili u plovne reke, nekadašnji beli listići su se uortačili sa zaklanim ostacima onih koje su belim listićima strmopižđavali, pa su saborno došli na ideju da se izbori – na kojima fakat nema izbora – bojkotuju. Šta će Srbijom poteći posle 21. juna, ostaje da se vidi. Osnovano sumnjam da će se reke pretvoriti u more.