Brzina na zlo, hitrina na grabež

Ali pre svega – zašto?

Eh, zašto?

Čim je videla (a brzo je uvidela) da Đinđić i nekorumpirani deo DOS-a (inače manjina) misle ozbiljno, da tu nije u pitanju sjašivanje Kurte i uzjahivanje Murte, da se do para, uspeha, da ne dužim, svega što vole mladi više neće moći prečicom kroz rođaćka i jaranska dupeta, čaršija je zaključila da joj Đinđić & Co otimaju ljeb iz usta i da se tome mora stati na put.

Pozivanje M na ubistvo vrši se na gotovo isti način kao što se – kad zagusti – priprema teren za rat.

Ovako to ide.

Najumnije srpske čaršijske glave po prestoničkim mutlacima i musafirhanama stanu „izražavati zabrinutost“ zbog „položaja srpskog naroda u Srbiji, rasrbljavanja, prodaje Kosova i Đinđićeve namere da ‘srpske junake’ preda Hagu“.

Onda srpski paravojni novindžiluk zabrinutost najumnijih glava momentalno počne dosoljavati pričama da je Đinđić strani agent – nemački, američki, britanski, zavisno od potrebe – a kao dokaz podastire činjenici da perfektno govori nemački.

Fama o „izdaji“, „prodaji“ i „predaji“ počinje da se širi po fakultetima, institutima, novim srpskim političkim mislima, (doslovno) svim mestima na koje je Referendumski Lopov porazmeštao svoje poverenike, da bi se u određenom trenutku – pod optužbom za ateizam – prelila i među sveštenstvo, monaštvo i verništvo SPC.

U sigurnoj kući za ratne zločince, prezidencijalnom konaku u kome tihuje Referendumski Lopov, danonoćno se okuplja vrlo sumnjivo društvo bivših i aktivnih udbaša, paraudbaša i lopuža patriotske provenijencije, za koje se nije znalo šta tamo rade dok se nije saznalo.

Budući da su Srbi – čast retkim izuzecima – spojeni sudovi, histerija se prenosi i na Euromahalu, krugove dvojke, nezavisne intelektualce i analitičare.

Opet čast retkim izuzecima.

Na kraju Glavonja – koga bi bilo sevap izvaditi iz groba i posmrtno ispendrečiti – napiše sledeće – „ako preživi Đinđić, Srbija neće“, potom se oglasi i Tonga Nikolić proročanskim zapažanjem da je i „Tito pred smrt imao probleme sa nogom“.

Seoski, dakle, uča, popa i žandar su stvorili ubilačku atmosferu, bilo je pitanje dana kada će neko ispaliti hitac.

Euromahala i krugovi dvojke nisu imali ništa protiv, naprotiv – u brzini na zlo i hitrini na grabež vazda spremni za „rušenje“ i „obaranje“ bilo koga ko im ne ispuni vlažne snove – imali su toliko toga za.

Te dve godine sve je odjekivalo od pokliča „ovo ovako nikada nije bilo, dole, Đinđić“, baš kao što sada nema nijednog drugog pokliča osim „ovo ovako nikada nije bilo, dole, Vučić“.

S tim što će ovoga puta, kako stvari stoje, umesto da čaršija ubije miljenika, miljanik ubiti čaršiju, što će, uzgred, biti pravi bingo, svejedno što ćemo i mi ostali biti kolateralne žrtve.