Brzogoreća patka

A o tome bi mogle štošta da vam kažu i osobe koje vole ribu na trpezi, ali nemaju živaca da – kako Bog zapoveda – ribu navataju na takozvani „pec“ ili na „blinker“, pa u nestrpljenju krenu putem kojim se, naoko, brže ide, što će reči dinamitu pokradenom iz građevinskih firmi, pa često u konačnici ostanu ne samo bez ribe, nego i bez ruke, a ponekad, bogme, i bez glave.

V čjom djelo? Šta je pisac hteo da kažem gornjom fitiljsko – ribolovačkom metaforom? Hteo je da kaže da za eksplozivne pičvajze svih vrsta – uključujući političke, u stvari naročito za njih – krivci nikada nisu fitilji i eksplozivi nego loša procena, nestrpljenje i sklonost (pre)brzim rešenjima.
Mi, Srbi, nadaleko smo čuveni po kratkoći političkog fitilja. Nešto li se, nama Srbima, u srpskoj politici ne dopadne – s razlogom, nota bene, malo je čega dopadljivog bilo u srpskim politikama „ikada“ – šta mi, Srbi, radimo? Izlazimo na ulice, arlaučemo i lupamo u šerpe, povremeno se umlatimo i poubijamo, a sve ostane isto. Tako je takozvana opoziciona Srbija radila čitavu poslednju deceniju XX veka, a neuspeh u opozicionom poslu, kao i nesposobnost da se organizuje i da prevlada liderske sujete pripisivala Udbi, koja, uopšte, nije svemoćna onoliko koliko voli da se o njoj misli.

Da ne dužim. Još bismo mi – umesto da se politički organizujemo – „organizovali“ protestne šetnje, lupanja u šerpe, priredbe ispred hotela Moskve i proče manifestacije, da Zoranu Đinđiću nije na silu Boga pošlo za rukom da napravi dobru procenu, da obuzda opoziciono nestrpljenje i da brzogoreći opozicioni štapin, zameni sporogorećim.

Ali sve to nije tema naše kolumne? Pa šta je onda tema? Tema su sve masovniji protesti građana koji nosaju nekakve žute patkice i kontraprotesti Ocovih talibana koji protestantima poručuju da tu patku uvale svom tatku. Vidim da su čak i famozne pištaljke vraćene u opticaj? Imam li to ja nekakvih zakeranja na tu temu. Imam! Smatram – poučen istorijskim iskustvom – da su takvi protesti najobičnije traćenje društvene energije. Masa protestanata – gledam ih ovih dana po televizijama, bar onim koje se usude da ih „puste“ – jeste sve impozantnija, ali masin uticaj i politička moć ravni su nuli, to jest učinku brzogorećeg štapina na čijem kraju nema detonatora. Malo zaiskri, malo zašišti, malo zapišti i – cap – sve završi u onom dimu čije je ime nepristojno pomenuti.

Meni bi lično bilo mnogo draže da narastajuća masa protestanata, koju načalno podržavam, pokaže sličan entuzijazam prilikom izbora, izbornih kampanja i organizovanog političkog delovanja. Ali teško je u nedelju ujutru dići dupe pa glasati, a još teže raditi i što je najgore – nema selfija – iako ima mnogo lenjosti i sebičnosti.