Budućnost diktature

Ne, bato. U muškoj je srpskoj populaciji vladao muk. I još gore stvari. Antonić dr Slobodan, za koga se opravdano sumnja da je čovek diktature, ne samo da me nije podržao, nego me je javno razobličio i po seminarima ukazivao na opasnost koja se nadvila nad srpski narod. Tu mi ga je spustio u njegovom čuvenom stilu. Raskrinkao me. Povisio narodnu budnost. Ne može se, lepo piše u Malaparteovoj „Tehnici državnog udara“, vlast preuzeti ako su organi pravne države – zahvaljujući publicitetu – svesni opasnosti i u pripravnosti. Ko je tipovao na Franciska Franka? Ko je pre puča u Atini znao za one pukovnike, Papadopulose? Niko! Diktatotorom se, gospodo, postaje na kvarno. Iz potaje. Da rečemo – mučki. Zaspiš tako u demokratskoj državi Srbiji, sutra se probudiš, pustiš televizor i ugledaš mog portparola, Velju Pavlovića, kako čita dnevnu zapovest: „Sad, narode, na posao. Ko nema posla, neka sedi kod kuće i neka ne pravi gužvu u gradu. Nemoj neko da prelazi ulicu na crveno. Koji voz zakasni više od pet sekudni, mašinovođa neka uzme ćebe, pa u CZ. Prodavnice, bioskopi, pozorišta, kafane, ulice i bulevari zatvaraju se u deset i u Srbiji se gasi svetlo.“

Razobličen Antonićem, priteran uza zid, promenio sam strategiju. Savio sam rep i počeo da glagoljim o potrebi demokratizacije, o ljudskim pravima, o korupciji. Bila je to priprema za marš kroz inistitucije koji je trebalo da bude krunisan diktaturom. Onomad kad me je Krle pozvao da dam neki konstruktivan predlog, a ja taman pomislio da je Tadić legao na rudu, ponudio sam se za premijera sa nešto širim ovlašćenjima. Izgleda da sam si bio dao prevelika ovlašćenja jer je i u Predsedništvu zavladao muk. Nekako su, izgleda, saznali moj podmukli plan. Možda je BIA nabavila opremu za čitanje misli. Ne znam. Sad kad je sve propalo, mogu ga otkriti. Elem, zasednem ja u Nemanjinu, Tadić sa svitom ode negde u zvaničnu posetu, u neku zemlju gde ne primaju lažne kosovske ambasadore, ja ih odmah stavim na stop listu, zabranim im ulazak u zemlju i pošaljem Velju da pročita onaj malopređašnji proglas. I to propalo. Nemam više nijedan plan, a moram i roman da završim do Sajma knjiga. Zbogom, oružje. Ali, hvala Bogu i srećom po diktaturu, imam ja i alternativu. To je jedan đuvegija – već je diktatorski žario i palio po Beogradu – koji ima slične ambicije. I jebeniji je, brate, igrač od mene. Već je Borisa saterao u ćošak. Provalio ga, mo’š misliti, da je sa Euleksom potpisao tajni sporazum, a da podlu izdaju nije objavio u Službenom glasniku.