Bulevar involucije (1)

Usednut u neudobnu, ne baš električnu, ali negativnim nabojem dobro naelektrisanu stolcu, osvetljen istražiteljskim TV reflektorima, od početka emisije sam imao snažan utisak – pokazaće se da me nije varao – da sam pred ideološku komisiju Bećkovićkinog „Utiska nedelje“ dobrovoljno priveden da bih (polu)krivično odgovarao na optužbe beogradske građanske čaršije i Kruga dvojke da sam u kolumnama u listu Danas, u javnim nastupima, uopšte, napisao/rekao da su trenutna srpska vlast i opozicija „svi isti“, što nikada nisam učinio – niti bih to, zbog basnoslovne imbecilnosti takve tvrdnje, ikada učinio – iako jesam (i to sijaset puta) pisao i govorio (i nastaviću da pišem i govorim) da ova yin vlast i yang opozicija postupaju po istoj (bednoj) matrici, iz istih (niskih) pobuda, sa istim (lopovskim) namerama i da me – posledično – ne interesuju ni takva vlast ni takva opozicija.

Ovako sam definisao svoj stav prema srpskoj vlasti i opoziciji:

„Neka se, dakle, jebu kao što su počeli, mi da se u jebačinu ne mešamo i na put ne stajemo, već da se samo radujemo što su oni koji su nas hteli popraviti, tada od nas gori postali“.

Ju, ju, prostakluk!

Ah, ah, bezobrazluk!

Ne, nego srpska državna i pravosudna tradicija, citat iz Rešenja Suda „Naroda Srbskog“ koje je otac srpske državnosti – Knjaz Miloš – izdiktirao u pero ocu srpske pismenosti, Vuku Karadžiću.

„Rešenje“ se pokazalo dalekovidim.

Onako kako su nam državnost, pismenost i sudstvo počeli, tako i završavaju.

Neka završe bez mene, tako sam mislio.

A ako je nekom bitno – takođe sam mislio – ko je u goreopisanoj grupnoj protivprirodnoj bludnoj radnji tobdžija, ko furundžija, ko vlast, ko opozicija, molim lepo, njegovo pravo.

Meni to nije bitno.

Moje pravo.

Pokazaće se, međutim, da nije.

U Srbiji postoje samo dva-tri kolektivna prava.

Postoji još nekoliko, ali što no se kaže – samo na papiru.

Pre nego što se vratim na loše utiske koje sam ostavio u Utisku nedelje, sledi mali „autopolitičiki“ manifest.

Oduvek sam mrzeo politiku.

A pola života mi prođe u politici i oko politike.

Naročito sam mrzeo – i nastavio da mrzim – masovne, populističke, kolektivističke politike.

Kada je silom prilika i na silu Boga uveden višepartijski sistem, u tome sam video šansu za izlazak Srbije iz kolektivističkog bunila koji ljude tretira kao društvenu svojinu, javnu površinu, pa čak i repromaterijal.

Konačno će, mislio sam, prestati teror prinudnih političkih ljubavi i mržnji, konačno ćemo moći da budemo ono što jesmo – šta god to bilo – a ne omladinci, radnici, seljaci i poštena inteligencija,

Poskočio sam od sreće kao ona poslovična Selinova kokoška.

Poleteo dva-tri metra uvis, pa se ponovo survao u đubrište.

Brzo shvatio da je Srbija umesto jednopartijskog dobila nešto gore – višepartijski komunizam, mešavinu najgoreg u komunizmu – diktature lumpenproletarijata – i najopakijeg u nezrelim parlamentarnim demokratijama – primitivnog, pljačkaškog kapitalizma.

Odlomak iz romana „Bulevar involucije“, koji iduće godine izlazi u izdanju Lagune.