Bulevar involucije (10)

Nije mi bila namera da napisima u Danasu – i u javnim nastupima – ovome snižavam, onome podižem rejting – o kakvim je budalesinama reč svedoči to što veruju da se to može dizati i spuštati novinskim tekstovima – niti pak da jurišam na političke vetrenjače, da otimam bogatašima da bih delio sirotinji, samo sam radio svoj (pod B) posao kolumniste i duštvenog hroničara, koji je, kao što je oduvek radio, radio isključivo u svoje ime, eventualno na polzu (umiruće) kritičke javnosti, ni u čije drugo ime i ni za čiji drugi račun.

Čime sam još zaslužio privođenje u isledničku sobu Utiska nedelje?

Šta sam to još bludno pisao osim što sam kritikovao opoziciju (povremeno) i opozicionu klijentelu, (slabo) plaćene skaute, tehničke službenike, izvođače seljačkih opozicionih performansa i njihove nedužne žrtve, sluđenu masu, koja u (dobrovoljnom) kokošijem slepilu ne primećuje – ne žele ili ne sme da primeti – da ništa manje od opozicije kritikujem i vlast.

Ali, kako Bećkovićki pod mukama priznadoh: moja očekivanja nije izneverio Vučić – naprotiv, poneo se bolje nego što sam očekivao (i bolje nego što zaslužujemo) – moja (i ne samo moja) očekivanja je izneverila DS, produkti čijeg zasluženog raspadanja sada nastupaju kao opozicija.

Vlast, doduše, ne kritikujem, mrtvačkim, autoviktmizacionim, administrativnim jezikom građanskog prostakluka, niti podnaredničkim rečnikom i džiberskim komesarskim stilom (rođenom braćom esenesovskih) koji su postali obavezni u „boljim“, je li, kućama i „boljim“, je li, društvima i ne u meri koja je propisana, a ta mera je – kao i u krajnosnom slučaju ako nisi ZA onda si PROTIV – takođe krajnja:

Mora se kritikovati SAMO vlast, a ko to ne radi, onda radi za vlast.

Uopšte. naravno, nije tako, ali kog to seljačkog makijavelistu briga što nije tako kad se (za dvesta-trista evra) nešto može predstaviti kao tako i politički ućariti na seosko mađioničarskom pretvaranju onakog u tako, i takog u onako.

Zato, između mnoštva ostalih zato, u Srbiji i jeste ovako – jer je tako i onako, onako kako se naredi (ponekad plati) da bude, a ne kako (bar približno) jeste.

Ta ustajala, od vekovne upotrebe načisto usmrdela podmetačina iz uzvišenih građanskih pobuda, takođe je momentalno prosuta u beogradsku nadzemnu kanalizaciju odakle se izlila po kafanama i privatnim kućama, a na tu septičku difamaciju, kopile (protiv)prirodnog bluda novinarske patke i kanalizacijskog pacova, među prvima – odmah po završetku Utiska nedelje – naseo je Zoran Lutovac (u daljem tekstu Lutovac), predsednik DS-a koji je u etar odaslao sledeći tvit:

„Svetislav Basara je korisniji Vučiću od Laze Ristovskog.“

Pustih stvar da malko odleži, pa u utorak nazvah Lutovca telefonom, a on ne odgovori na poziv.