Bulevar involucije (3)

Ostali, recimo, nisu dobijali tačkice za hleb.

Posle je hleb postao dostupan u slobodnoj prodaji.

Sve u svemu, od kraja pedesetih naovamo, moglo se sasvim lepo živeti i izvan kolektiva, na margini.

Ono jeste, ako si bio ostali, nisi imao pravo na socijalno, regres, železničku kartu K15, sindikalne svinjske polutke, bonove za topli obrok i ostala korisna i jestiva ogledalca i đinđuve za urođenike kojima je režim kupovao opštenarodno oduševljenje pravcima razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja.

Ali rekoh – moglo se živeti i među ostalima.

Između ostalog, naravno.

Po meni bolje nego u kolektivima.

Sa manje strepnje i straha svakako.

Ovo je bitno.

Nikada u Jugoslaviji nisam bio progonjen.

Nikada mi nije zabranjena ni jedna knjiga, ni jedan tekst.

Niti mi je ko zamerao što sam pravce razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja smatrao učiteljskom halucinacijom i budalaštinom i što sam to, tamo gde se )i kad se) moglo, javno i govorio.

Samo sam jednom dopao suda.

Kada sam u nekoj kafanskoj čarci grupi oficira JNA skresao u brk: „jebo vas Tito koji vas je doveo od ovaca“.

To je tada bilo zakonom zabranjeno.

Posle popriličnih prenemaganja, saslušanja svedoka, itd., itd., Sud za prekršaje u Užicu osudio me je na novčanu kaznu od tadašnjih sedam (i brojem 7) dinara.

Ili tri dana zatvora.

U to vreme za sumu od sedam dinara mogla se kupiti paklica osrednjih cigareta.

Bio sam rešen da – vica radi – umesto da kaznu platim, odem u zatvor.

Da bih posle – pola u šali, pola u zbilji – mogao da se hvalim da sam robovao pod nenarodnim režimom.

Budući da je odlazak u zatvor za moju pokojnu majku predstavljao porodičnu sramotu, krišom od mene je otišla u poštu i platila kaznu.

Tako da pod nenarodnim režimom nisam robovao ni dana.

Ali ja se u Jugoslaviji nisam osećao odvratno zbog represije – represija je u stvari bila nešto najbolje u Jugoslaviji, videće se to čim prestane – osećao sam se odvratno zato što sam se osećao odvratno, iako sam spočetka u životnom neiskustvu krivicu za odvratnost svaljivao na (ruku na srce) nepodnošljivi kolektivizam, masovne scene, preširoke kadrove, kozaračka kola koja su decenijama vijugala od Vardara pa do Triglava, prolazila kroz varoši i palanke i đipala na sletu u čast Dana mladosti…

Osećao sam se, dakle, nelagodno i odvratno, ne zato što su mi država i partija činile odvratne stvari – iako su ih nekima činile – nego zato što je ljudski život naprosto sastavljen od nelagoda i odvratnosti, prošaranih oazama zadovoljstva i smisla.

Politički sistem socijalističkog samoupravljanja nije priznavao (ni dozvoljavao) postojanje osećanja nelagode i odvratnosti, za neuroze nije hteo ni da čuje.

Ko se osećao nelagodno i odvratno – a mnogi su se, čak i neki komunisti među njima, tako osećali – morali su to kriti kao zmija noge.

Bilo je slučajeva samoubistva iz griže savesti zbog prepuštanja dekadentnim osećanjima nelagode i odvratnosti.